НАШ БЛОГ

МИЛОВАН МИЛОВАНОВИЋ

СПРСКЕ ДИПЛОМАТЕ

СРПСКЕ ДИПЛОМАТЕ

MILOVAN MILOVANOVIC SRBIJA DIPOS DIPLOMATIJA DIPLOMATA

Милован Миловановић Балачко био је највећи српски дипломата крајем 19. и почетком 20. века, српски политичар и теоретичар државе и права. У свитање 20. века, када се Балкан окреће коначном ослобођењу од вишевековне отоманске владавине, Миловановић је на челу српске дипломатије био кључни чинилац у стварању Балканског савеза. За време свог мандата, закључио је савез са Бугарском који је омогућио стварање Балканског савеза против Османског царства. Учествовао је у изради Устава Србије из 1888. године. Као један од најугледнијих вођа Народне радикалне странке и председник Краљевске владе, био је министар привреде и финансија и посланик Србије у Риму.

Рођен је 1863. године у угледној правничкој породици. Његов отац, Ђорђе Миловановић, био је чувени судија, саветник и министар правде.
Као један од најбољих ђака, дипломирао је права у Паризу, где је његова докторска дисертација награђена златном медаљом Париског универзитета.

Професор државног права на Великој школи у Београду и најбољи познавалац страног законодавства, Миловановић је као правни експерт учествовао у припреми и изради Устава Србије из 1888. године, једног од најслободумнијих устава у тадашњој Европи.
У време хроничне политичке нестабилности и перманентне парламентарне кризе, као и честих смена владе, Миловановић је неколико пута губио посао и поново се враћао на значајне политичке позиције.
Био је начелник министарства иностраних дела, а када је радикалска влада протерала краљицу Наталију Обреновић из земље, бранио је такву одлуку доказујући да није противна уставу, због чега је изгубио до тада велику популарност у народу.
Остао је министар спољних послова у разним владама од 1908. до смрти 1912. године. Насупрот противљењу већине радикала, намеравао је да поправи односе са Аустријом. Због тога је непосредно пре Анексионе кризе отишао у Беч, али аустроугарски министар није пристао на преговоре.

АНЕКСИОНА КРИЗА

На вест о анексији Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске јавно мњење у Србији тражило је да се ратом ослободи Босна и Херцеговина.
Такво ратно расположење није одговарало Миловановићевим дипломатским плановима, јер је сматрао да би се рат завршио српским поразом и угрожавањем српске суверености.
Због тога је на вест о анексији објавио протест српске владе, у коме се наводи да би Србија требала да добије накнаде за изгубљену Босну и Херцеговину. Српска јавност то је тумачила као трговину националним идеалима, а огорчење је било толико да су гневни демонстранти разлупали прозоре на министарству.
Сматрајући да Србија у потенцијалном сукобу не би могла да добије војну помоћ Русије, предлагао је конференцију великих сила, како би се Аустрија наговорила да Србији учини одређене уступке. Али за разлику од Русије, Француске и Енглеске, Аустрија и Немачка су биле против његовог предлога.
Анексиона криза завршена је Берлинским споразумом 1909. године, иако се сматра уводом у Први светски рат.

DIPLOMATIJA DIPOS MILOVAN MILOVANOVIC SRBIJA DIPOS DIPLOMACY

ДИПЛОМАТИЈА 

Преломан тренутак у Миловановићевој каријери представљала је његова одлука да напусти унутрашњу политику и заплива у спољнополитичке воде. У време када је био главни саветник министра иностраних дела Јована Жујовића, крајем 1902. године, постављен је за посланика у Риму у коме је провео 6 година. Оштро је указивао на империјалистичку аустроугарску политику.
Велики лични и дипломатски тријумф постигао је на Хашкој мировној конференцији 1907. године, када је својим знањем и реториком скренуо пажњу најугледнијих правника тога доба. Био је изабран за потпредседника једне од четири комисије и за члана Сталног изборног суда у Хагу, што је било први пут у историји Србије да њен представник заузме тако високи положај у једној важној међународној организацији.

MILOVAN MILOVANOVIC BLOG PRVI SVETSKI RAT DIPOS DIPLOMATIJA DIPLOMACY

СПОРАЗУМ СА БУГАРСКОМ

Миловановић је годину дана био на челу владе која је 1912. године закључила савез са Бугарском. Утицајни аутори сматрају да је овај споразум, дуго припреман далеко од очију јавности и тајно потписан у његовој кући, круна његове дипломатске каријере. Заједно са бугарским председником владе Иваном Гешовим био је творац савеза без којег не би било ни успеха у коначном обликовању Балканског савеза нити победе над Османским царством у Првом балканском рату.

ЈЕДАН ОД НАЈБОЉИХ СРПСКИХ ДИПЛОМАТА 

Преминуо је неколико месеци пре избијања Првог балканског рата. Слободан Јовановић га је са правом означио као једног од најбољих српских дипломата: „Српске интересе имао је стално на уму, али није их сувише наглашавао, него их је везивао за неке више и општије интересе.“
Одликован је високим руским Орденом Белог орла са брилијантима.