Постоје односи међу државама који превазилазе оквире политике и дипломатије. Када размишљам о односу Србије и Француске, стичем утисак да он припада управо тој врсти веза. Историја сведочи о савезништву кованом у најтежим временима, у тренуцима када се одлучивало о судбини Европе, али савременост ту блискост не успева да одрази истом снагом и пуним интензитетом.

Трагови старог, временом запретеног пријатељства и даље су јасно видљиви. У француским градовима постоје улице, булевари и тргови који носе имена знаменитих српских личности, као тихи подсетници на време када су две земље стајале на истој, правој страни историје. Сећање на славне дане, протоком времена али и услед нових наратива, бледело је, а везе слабиле.
Можда је прецизније рећи да српско-француско пријатељство није нестало, већ је дуго било успавано. Зато ме посебно радује што се последњих година буди и развија. Подсећам да ће Србија и Француска ове године обележити 15 година стратешког партнерства. Бројни су примери сарадње Београда и Париза – од набавке војних авиона, преко инвестиција, до драгоцене размене богатог знања у домену културе и уметности.
У том смислу, српско-француска блискост не може се посматрати искључиво као део прошлости. Напротив, она се и даље гради, али захтева напор, рад, нове форме комуникације и спремност да се отвори срце и изађе из оквира стереотипних наратива.
Као неко ко је рођен у Француској, а у Србији пронашао нову отаџбину, верујем да пријатељство између држава може да прерасте у истинско пријатељство између народа. Тај ниво односа у спољној политици често остаје недостижан, али за мене управо он има највећу вредност. Прве приче о Србији слушао сам у родном Греноблу, од свог оца, и уверен сам да се и данас међу Французима говори о Србији, мада не увек довољно гласно. Познато је, уосталом, да је велики број слободоумних Француза, хуманиста оданих истини и правди, био спреман да стане у одбрану Србије и онда када то није било ни лако ни популарно.
Ипак, не може се занемарити чињеница да је медијска слика Србије у Француској дуго била грађена на негативним стереотипима из деведесетих година. То је период који је оставио снажан траг у јавном простору и који је обликовао начин на који се Србија перципирала. Данас се, ипак, све чешће чује и друга страна приче, што указује да је тај процес, иако спор, могућ. Канцеларија са културну и јавну дипломатију, на чијем сам челу, труди се да се и наш глас што снажније чује.

Комплетaн текст прочитајте у нашем Дипос магазину.