По њој се називају села и градови, а презивају људи. Ово воће, опевано у песмама и помињано у легендама и веровањима, у сваком смислу је нераскидиви део српског народног бића. Наша земља је међу највећим произвођачима у свету, и рекордер је по количини убране шљиве по глави становника

Много више него што је маслина Грчкој, банана Еквадору, винова лоза Француској, а јабука Сједињеним Америчким Државама, шљива је Србији. Реч је о воћки која je присутна у нашој свакодневици, култури, фолклору и привреди. Као састојак домаћих ђаконија, сушена или као ракија, шљива је постала иконично национално воће. Среће се на сваком кораку, а незаобилазан је део готово сваког рођења, одрастања, дочека, славља, растанка, па и смрти. Дубоко уткана у живот и свест српског народа, шљива је најпознатији српски бренд. У сваком смислу – гастрономском, културолошком, обичајном, економском – и као таква нераскидиви је део српског народног бића.
Србија је међу највећим произвођачима шљиве у свету, а баш ова култура симболизује плодност земље, гостопримство домаћина и дух народа који чува и негује своје наслеђе.

До данас је сачуван обичај да се кућа зида тамо где шљива најбоље расте, јер се то место сматра повољним и за живот. У појединим крајевима Србије и Црне Горе за Божић се уместо бадњака сече шљивова грана. На Бадње вече на трпези су обавезно суве шљиве. А тек ракија шљивовица, без ње нема ниједне свечаности славе, свадбе, крштења али и опела. Када је реч о обичајима, занимљиво је да се и данас једино пре испијања чаше ракије, Срби често и прекрсте и да се у српској традицији ракија користи као лек за подужи списак тегоба: од облога против температуре, преко дезинфекције до изненадних стресних ситуација.
„Стара је то биљка, која се гаји, једе и прерађује вековима“, наводи се у јединственој монографији посвећеној овој култури „Шљива, бре“, аутора Петра Лазића. Ова књига својеврсни је омаж и споменик националној воћки. „Сматра се да је најраспрострањенију сорту шљива код нас, пожегачу или маџарку, на Балкан донео Александар Македонски, враћајући се са свог похода на Персију 333. године пре нове ере. Римљанима су шљиву хвалили као ‘племенито воће’. Среће се кроз средњи век као и током османске владавине. Посебне заслуге за њено ширење на Балкану има Свети Климент Охридски, Методијев ученик, који је у своје доба био велики популаризатор садње шљива. Узгој је временом узимао маха у односу на остало воће, док је виноградарство постепено посустајало. Зато се у старим епским песмама обавезно пије вино, а у каснијим, из времена буна и устанака – ракија“, пише Лазић.

Колико је ова воћка важна нашем човеку показује велики број топонима, села, брда и долина, изведених од њеног имена: Шљивовица је на Златибору, Шљивова је код Крупња, Шљивовац код Малог Црнића, Шљивовик на Сувој планини… Пуна је Србија Шљивића, Шљиванчанина, Шљивака, Шљивкова, Шљивковића…
Иако се шљива у Србији гаји од давнина, нагли „процват“ доживела у XIX веку, када је лисна ваш, филоксера, напала винову лозу. Због тога је убрзо Србија постала највећи произвођач суве шљиве на свету, која је уједно била и наш први извозни производ у Сједињене Америчке Државе. Године 1879. остварен је чак рекордан извоз када је у САД извезено 30.000 тона сувих шљива за 37 милиона долара, што је са извозом око 250.000 свиња у Аустроугарску донело Србији озбиљан трговински суфицит.
Хроничари су забележили и да је Србија после Првог светског рата Француској дуг за наоружање исплатила у сувим шљивама, као и да је СФРЈ је од 1968. до 1977. у просеку имала 17,5 одсто светске, односно 24,6 европске производње шљиве, од чега је скоро половина отпадала на Србију. Иако су нас поједине земље претекле по убраној количини, Србија и данас држи занимљив рекорд – земља смо са највећом производњом шљива у односу на број становника. Процене говоре да се произведе око 38 килограма за сваког житеља.

Више о “плавом злату Србије” прочитајте у нашем Дипос Магазину.