SRPSKE DIPLOMATE

Milovan Milovanović Balačko bio je najveći srpski diplomata krajem 19. i početkom 20. veka, srpski političar i teoretičar države i prava. U svitanje 20. veka, kada se Balkan okreće konačnom oslobođenju od viševekovne otomanske vladavine, Milovanović je na čelu srpske diplomatije bio ključni činilac u stvaranju Balkanskog saveza. Za vreme svog mandata, zaključio je savez sa Bugarskom koji je omogućio stvaranje Balkanskog saveza protiv Osmanskog carstva. Učestvovao je u izradi Ustava Srbije iz 1888. godine. Kao jedan od najuglednijih vođa Narodne radikalne stranke i predsednik Kraljevske vlade, bio je ministar privrede i finansija i poslanik Srbije u Rimu.

Rođen je 1863. godine u uglednoj pravničkoj porodici. Njegov otac, Đorđe Milovanović, bio je čuveni sudija, savetnik i ministar pravde.
Kao jedan od najboljih đaka, diplomirao je prava u Parizu, gde je njegova doktorska disertacija nagrađena zlatnom medaljom Pariskog univerziteta.

Profesor državnog prava na Velikoj školi u Beogradu i najbolji poznavalac stranog zakonodavstva, Milovanović je kao pravni ekspert učestvovao u pripremi i izradi Ustava Srbije iz 1888. godine, jednog od najslobodumnijih ustava u tadašnjoj Evropi.
U vreme hronične političke nestabilnosti i permanentne parlamentarne krize, kao i čestih smena vlade, Milovanović je nekoliko puta gubio posao i ponovo se vraćao na značajne političke pozicije.
Bio je načelnik ministarstva inostranih dela, a kada je radikalska vlada proterala kraljicu Nataliju Obrenović iz zemlje, branio je takvu odluku dokazujući da nije protivna ustavu, zbog čega je izgubio do tada veliku popularnost u narodu.
Ostao je ministar spoljnih poslova u raznim vladama od 1908. do smrti 1912. godine. Nasuprot protivljenju većine radikala, nameravao je da popravi odnose sa Austrijom. Zbog toga je neposredno pre Aneksione krize otišao u Beč, ali austrougarski ministar nije pristao na pregovore.

ANEKSIONA KRIZA

Na vest o aneksiji Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske javno mnjenje u Srbiji tražilo je da se ratom oslobodi Bosna i Hercegovina.
Takvo ratno raspoloženje nije odgovaralo Milovanovićevim diplomatskim planovima, jer je smatrao da bi se rat završio srpskim porazom i ugrožavanjem srpske suverenosti.
Zbog toga je na vest o aneksiji objavio protest srpske vlade, u kome se navodi da bi Srbija trebala da dobije naknade za izgubljenu Bosnu i Hercegovinu. Srpska javnost to je tumačila kao trgovinu nacionalnim idealima, a ogorčenje je bilo toliko da su gnevni demonstranti razlupali prozore na ministarstvu.
Smatrajući da Srbija u potencijalnom sukobu ne bi mogla da dobije vojnu pomoć Rusije, predlagao je konferenciju velikih sila, kako bi se Austrija nagovorila da Srbiji učini određene ustupke. Ali za razliku od Rusije, Francuske i Engleske, Austrija i Nemačka su bile protiv njegovog predloga.
Aneksiona kriza završena je Berlinskim sporazumom 1909. godine, iako se smatra uvodom u Prvi svetski rat.

DIPLOMATIJA 

Preloman trenutak u Milovanovićevoj karijeri predstavljala je njegova odluka da napusti unutrašnju politiku i zapliva u spoljnopolitičke vode. U vreme kada je bio glavni savetnik ministra inostranih dela Jovana Žujovića, krajem 1902. godine, postavljen je za poslanika u Rimu u kome je proveo 6 godina. Oštro je ukazivao na imperijalističku austrougarsku politiku.
Veliki lični i diplomatski trijumf postigao je na Haškoj mirovnoj konferenciji 1907. godine, kada je svojim znanjem i retorikom skrenuo pažnju najuglednijih pravnika toga doba. Bio je izabran za potpredsednika jedne od četiri komisije i za člana Stalnog izbornog suda u Hagu, što je bilo prvi put u istoriji Srbije da njen predstavnik zauzme tako visoki položaj u jednoj važnoj međunarodnoj organizaciji.

SPORAZUM SA BUGARSKOM

Milovanović je godinu dana bio na čelu vlade koja je 1912. godine zaključila savez sa Bugarskom. Uticajni autori smatraju da je ovaj sporazum, dugo pripreman daleko od očiju javnosti i tajno potpisan u njegovoj kući, kruna njegove diplomatske karijere. Zajedno sa bugarskim predsednikom vlade Ivanom Gešovim bio je tvorac saveza bez kojeg ne bi bilo ni uspeha u konačnom oblikovanju Balkanskog saveza niti pobede nad Osmanskim carstvom u Prvom balkanskom ratu.

JEDAN OD NAJBOLJIH SRPSKIH DIPLOMATA 

Preminuo je nekoliko meseci pre izbijanja Prvog balkanskog rata. Slobodan Jovanović ga je sa pravom označio kao jednog od najboljih srpskih diplomata: „Srpske interese imao je stalno na umu, ali nije ih suviše naglašavao, nego ih je vezivao za neke više i opštije interese.“
Odlikovan je visokim ruskim Ordenom Belog orla sa brilijantima.