Rivalstvo beogradskih klubova Crvene zvezde i Partizana odavno je postalo globalni fenomen. Višegeneracijska lojalnost voljenom klubu, ljubav prema klupskim bojama, strast i želja za pobedom ispisuju jedinstvenu navijačku tradiciju. Zato je svaki susret ljutih takmaca istinski praznik sporta

Odluka da turistički obiđete neki grad uglavnom podrazumeva pravljenje plana lokacija i znamenitosti koje morate posetiti. Tako da ukoliko ste bili u Rimu gotovo je sigurno da ćete imati fotografiju ispred Koloseuma i baciti novčić u fontanu Di Trevi, ili pak ako ste se našli u Parizu izvesno je da nećete promašiti Ajfelovu kulu. Slično je i kad strani turisti dolaze u srpsku prestonicu. Šetnja Kalemegdanom i pogled na Ušće se ne propuštaju, ali se poslednjih godina često u Beograd dolazi i zbog “sportskog turizma“, odnosno na mečeve koje u srpskoj prestonici igraju dva najveća kluba, Crvena zvezda i Partizan.
Dakle, rivalitet crveno-belih i crno-belih odnosno beogradski “večiti derbi“ prešao je državnu granicu i postao internacionalni fenomen. Zato i ne čudi što je strastveni navijač Liverpula Šon Dafi, autor knjige “Fudbal je život“, nakon jedne od svojih brojnih poseta beogradskom derbiju napisao sledeće: “Pogledaj ih. Umetnost je to što rade“.

I zaista večiti derbi dva beogradska kluba odavno je postao globalni fenomen. Višegeneracijska lojalnost voljenom klubu, ljubav prema klupskim bojama, strast i želja za pobedom svakodnevno ispisuju jedinstvenu navijačku tradiciju. Zato svaki susret ljutih rivala i komšija je praznik sporta, koji je nezamisliv bez istinske navijačke pasije. Njihovi okršaji decenijama izazivaju opštu pažnju, utakmice zasenjuju sve ostale događaje, a reke crveno i crno belih navijača slivaju se ka sportskim borilištima.

Verne navijače Crvene Zvezde i Partizana, naoko potpuno suprotstavljene, puno toga i povezuje. Osim vernosti prema voljenom klubu, veže ih i duboka ljubav prema Beogradu i Srbiji. Zapravo i jedni i drugi Srbiju stavljaju na prvo mesto. A odmah ispod, zna se. Voljeni klub, igrači, bezuslovna podrška, čak i kad je loše, kad se gubi. Važno je da pesma ne staje, da se skandira, šire šalovi i vijore zastave. Tako se, veruju navijači, voli klub, podiže ekipa, ispisuje pobeda.

Atmosfera užarena emocijama koja je dugo bila rezervisana za fudbalske susrete „večitih“ zaživela je i u arenama drugih sportova. Pamte se košarkaški derbiji devedesetih i dvehiljaditih u tesnoj, vreloj i bučnoj hali „Pionir“, koja se danas zove po tvorcu jugoslovenske košarke Aleksandru Nikoliću, gde su se i najiskusnijima znojili dlanovi.
Poseta i podrška navijača svojim klubovima u evropskim košarkaškim takmičenjima gotovo je antologijska i svojevrsna je evropska senzacija. Desetine stranih novinara i hroničara sporta i navijanja poslednjih godina posetile su Beograd, kako bi pod svodovima Beogradske Arene bili svedoci jedinstvene navijačke strasti. Jednodušno navijanje gotovo 20.000 ljudi, slivanje bezbroj glasova u jedinstven akord ljubavi voljenom klubu, vijorenje zastava, pesma, suze i radost, kombinovane sa varljivom sportskom srećom, čine navijače Zvezde i Partizana atrakcijom kojoj se klanja svaki istinski sportski posvećenik.

Utakmice dva rivalska kluba, gotovo bez razlike o kom sportu je reč, nose posebnu atmosferu i među igračima, i među onima koji ih bodre. Pobeda u derbiju mnogo je više od bodova i pomeranja na tabeli. To je trijumf, adernalinska injekcija u produženom trajanju i događaj koji se dugo pamti.
No, da bi se dobro razumeo i shvatio fenomen beogradskog “večitog derbija“ moramo se vratiti u drugu polovinu četrdesetih godina prošlog veka kada su klubovi osnivani i kada se rivalstvo i začelo…

Više o velikom derbiju kao i brojne teme iz oblasti diplomatije, kulture i bogatog istorijskog nasleđa Srbije, možete pročitati u Dipos Magazinu.