Практична употреба дипломатских пасоша има дугу историју која сеже у далеку прошлост. Први су се појавили у Француској у 17. веку. Тадашњи француски краљеви, међу којима и Луј Четрнаести, увели су праксу издавања специјалних пасоша, који су доносиоцу давали статус представника државе. Ови документи су имали циљ да олакшају дипломатске активности и безбедност изасланика током њихових честих, углавном и ризичних, путовања у иностранство. Током времена, ова пракса се проширила и на друге европске земље, а дипломатски пасоши постали су важан алат у међународним односима. Савремени облик и форма, какве познајемо и данас, развили су се у 20. веку, када су међународна правила постала прецизнија, чему је током послератног периода посебно допринела делатност Организације уједињених нација.
Престиж и јединствена репутација ових докумената из различитих фаза историје снажан су изазов колекционарима да сакупљају, проучавају, тумаче и пореде ове документе.

Пасош чувеног српског дипломате раритет међу колекцинарима

Како бисмо сазнали која се магија крије у њима, обратили смо се једном од најпознатијих колекционара пасоша у свету, који је захваљујући профилима на друштвеним мрежама које прате хиљаде људи из свих делова планете постао и један од највећих популариста ове гране колекционарства. Др Рос Ночимсон је лекар из Њу Џерзија и власник налога Vintage Passport Collector на мрежама „Инстаграм“ и „Јутјуб“, на којима представља примерке из своје колекције и шири интересовање за сакупљање и изучавање старих путних исправа. Осим што нам је открио тајне ове јединствене пасије, упитали смо га и за место путних исправа Краљевине Србије и Краљевине Југославије у колекционарским оквирима.
Његова збирка коју пасионирано попуњава дуже од три деценије обухвата документе из готово стотину држава и из различитих епоха. Колекција овог лекара из Њу Џерзија обухвата и више старих српских путних исправа, међу којима је и један музејски раритет – пасош чувеног српског дипломате, посланика, књижевника и важног актера српске политичке сцене с почетка 20. века Јована М. Јовановића Пижона, из времена када је био посланик у Лондону.

Пасоши краљевина Србије, СХС и Југославије слични су документима других европских земаља тог времена. Што се тиче квалитета, српски документи из периода пре 1919. године направљени су од јефтинијих материјала, са воденим жигом на папиру нижег квалитета и заковицама од обичног челика, који временом рђа. Међу српским пасошима до 1919. године у својој колекцији имам више исправа припадника Српске војске и дипломата. Такође, поседујем дипломатски пасош новинара из тог времена. Вредни примерци које поседујем припадали су војницима и издати су на Крфу, и због реткости и јединствености сврставам их међу неке од највреднијих докумената моје збирке“, истиче др Ночимсон.
Након стварања Краљевине Југославије, почела је израда путних исправа од квалитетније хартије и картона, у црвеним корицама и у уз стандардизацију типичну за тридесете године 20. века. Дипломатски пасоши, каква је пракса и данас, били су другачије дизајнирани.
„Дипломатски пасоши Краљевине Југославије имали су црни омот, у оквиру кога је била књижица чији се листови обично карактеришу ознаком 9х11, укључујући уводну страну и простор за визе. Квалитет папира није био баш најбољи, па је честа појава рупица на преклопима. Исправе из Пољске и Финске тога времена, с обзиром на врсту употребљеног папира, нешто су боље, док су најфиније израде били француски пасоши. Један од мојих омиљених југословенских пасоша из касних двадесетих и раних тридесетих година је исправа глумца Славка Лајтнера, јеврејског порекла, који је убијен у логору НДХ током Другог светског рата. Фотографија у његовом пасошу је изузетна и увек се растужим када год је погледам“, каже наш саговорник.
Детаљније о дипломатским пасошима, документима високе репутације ексклузивитета па и ароме дискреције и мистике као и бројне теме из области дипломатије, културе и богатог историјског наслеђа Србије, можете пронаћи у магазину Дипос.