Grad koji je uz Karlovce i Budim puna dva veka bio jedan od ključnih centara Srba u Ugarskoj, naseljen je u Velikoj seobi 1690. godine i danas čuva brojne tragove bogate prošlosti. Ova varoš nedaleko do Budimpešte bila je žarište kulture, prosvete i nacionalnog duha, ali i više od toga – mesto susreta našeg naroda sa duhom, kulturom i tradicijom srednje Evrope.

Skroman, skoro neprimetan, ali vitak i elegantan, mramorni jonski stub sa gvozdenim krstom na vrhu, na Dunavskom korzu u Sentandreji, okružen veselim žamorom bašta restorana, jedan je od najvažnijih spomenika srpskog naroda van Srbije. On obeležava mesto gde su mošti Svetog kneza Lazara Hrebeljanovića spuštene na ugarsko tlo u jesen 1690. godine, čime je srpski narod u Velikoj seobi pronašao novu domovinu i simbolično stekao drugu kuću. Mošti Svetog kneza mučenika Lazara bile su ne samo uspomena na ostavljenu otadžbinu, već i živo svedočanstvo nekadašnje nacionalne državnosti.

Oko moštiju kneza Lazara nikao je početkom 18. veka novi život u izgnanstvu, a Sentandreja je postala nezvanični glavni grad Srba u Ugarskoj. Na mestu današnjeg krsta podignuta je prva crkva brvnara, a nedaleko odatle bilo je i prvo sedište patrijarha Čarnojevića. U decenijama koje će uslediti, varošica na Gornjem Dunavu, poviše Budima, postaće novi dom brojnim prognanicima iz Stare Srbije, ali i najveće žarište srpske umetnosti, prosvete i nacionalnog duha. Značaj Sentandreje za srpsku istoriju i kulturu još je i veći – baš u ovom podunavskom gradu srpski narod se sreo sa srednjoevropskom tradicijom i institucijama. Zato akademik Dinko Davidov, jedan od najboljih poznavalaca svih pregnuća Srba posle 1690. godine, tvrdi da je ovaj grad „poprište i ishodište prvog srpskog evropeiziranog građanskog sveta“.

Današnja Sentandreja, kao zaustavljena u vremenu – mesto je pitoresknih ulica, šarenih fasada, marcipana i muškatli, bašta restorana i soba za prenoćište, za srpski narod je mnogo više od turističke destinacije i izletišta. Reč je o mestu hodočašća i uspomene na svetla dva veka uspona i napretka našeg naroda u doba najtamnije otomanske okupacije Srbije. Koliko je ovaj gradić, udaljen dvadesetak kilometara od Budimpešte, bio važno uporište Srba u Ugarskoj i danas svedoče brojne crkve, spomenici, groblja, ikonostasi, muzejski predmeti… Veliki deo ovih materijalnih tragova prošlosti pripada samom vrhu srpske barokne umetnosti i zauzima najvažnija mesta u antologijama kulturne baštine. Zbog svega toga, Sentandreja ima jedinstveno mesto u srpskoj duhovnoj kulturi.

Višeslojnost i višedimenzionalnost Velike seobe Srba 1690. godine, jednog od ključnih događaja naše istorije, možda je najbolje opisao istoričar umetnosti i književnik Milan Kašanin: „Nismo mi tražeći izlaz na svetsku scenu uzalud išli od Studenice do Hilandara i od Hilandara do Sentandreje, ni sejali putem samo kosti. Sejali smo i misao i lepotu.“
Sentandreja je varoš kojoj su kruna crkve, a većina njih najbolji su svedok dometa srpske umetnosti posle Velike seobe. Verujući Srbi okupljali su se u čak sedam hramova, od čega su danas pravoslavna četiri.

Kompletan tekst pročitajte u našem Dipops Magazinu.