Град који је уз Карловце и Будим пуна два века био један од кључних центара Срба у Угарској, насељен је у Великој сеоби 1690. године и данас чува бројне трагове богате прошлости. Ова варош недалеко до Будимпеште била је жариште културе, просвете и националног духа, али и више од тога – место сусрета нашег народа са духом, културом и традицијом средње Европе.

Скроман, скоро неприметан, али витак и елегантан, мраморни јонски стуб са гвозденим крстом на врху, на Дунавском корзу у Сентандреји, окружен веселим жамором башта ресторана, један је од најважнијих споменика српског народа ван Србије. Он обележава место где су мошти Светог кнеза Лазара Хребељановића спуштене на угарско тло у јесен 1690. године, чиме је српски народ у Великој сеоби пронашао нову домовину и симболично стекао другу кућу. Мошти Светог кнеза мученика Лазара биле су не само успомена на остављену отаџбину, већ и живо сведочанство некадашње националне државности.

Око моштију кнеза Лазара никао је почетком 18. века нови живот у изгнанству, а Сентандреја је постала незванични главни град Срба у Угарској. На месту данашњег крста подигнута је прва црква брвнара, а недалеко одатле било је и прво седиште патријарха Чарнојевића. У деценијама које ће уследити, варошица на Горњем Дунаву, повише Будима, постаће нови дом бројним прогнаницима из Старе Србије, али и највеће жариште српске уметности, просвете и националног духа. Значај Сентандреје за српску историју и културу још је и већи – баш у овом подунавском граду српски народ се срео са средњоевропском традицијом и институцијама. Зато академик Динко Давидов, један од најбољих познавалаца свих прегнућа Срба после 1690. године, тврди да је овај град „поприште и исходиште првог српског европеизираног грађанског света“.

Данашња Сентандреја, као заустављена у времену – место је питорескних улица, шарених фасада, марципана и мушкатли, башта ресторана и соба за преноћиште, за српски народ је много више од туристичке дестинације и излетишта. Реч је о месту ходочашћа и успомене на светла два века успона и напретка нашег народа у доба најтамније отоманске окупације Србије. Колико је овај градић, удаљен двадесетак километара од Будимпеште, био важно упориште Срба у Угарској и данас сведоче бројне цркве, споменици, гробља, иконостаси, музејски предмети… Велики део ових материјалних трагова прошлости припада самом врху српске барокне уметности и заузима најважнија места у антологијама културне баштине. Због свега тога, Сентандреја има јединствено место у српској духовној култури.

Вишеслојност и вишедимензионалност Велике сеобе Срба 1690. године, једног од кључних догађаја наше историје, можда је најбоље описао историчар уметности и књижевник Милан Кашанин: „Нисмо ми тражећи излаз на светску сцену узалуд ишли од Студенице до Хиландара и од Хиландара до Сентандреје, ни сејали путем само кости. Сејали смо и мисао и лепоту.“
Сентандреја је варош којој су круна цркве, а већина њих најбољи су сведок домета српске уметности после Велике сеобе. Верујући Срби окупљали су се у чак седам храмова, од чега су данас православна четири.

Комплетан текст прочитајте у нашем Дипопс Магазину.