Главни град монархије Хабзбурга постао је не само део српске историјске судбине, већ и двовековна неформална политичка, културна и духовна престоница нашег народа. У овом граду се српски народ сјединио са западноевропском културном традицијом, а и данас у њему живи око 180.000 наших сународника

На мапи српског историјског и духовног трајања једна тачка, иако стотинама километара далеко од матичног простора старе српске државе, вековима је сијала пуним сјајем ширећи светло просвете, културе и националне свести. Та тачка је Беч, „царствујушча Вијена“, главни град Хабзбурга, средиште дунавске монархије и, како је записао чувени академик Дејан Медаковић, дугогодишња „политичка и духовна престоница српског народа“.
Беч је, стицајем историјских околности, постао део српске историјске судбине. Значај Беча за српски народ, његово романтичарско буђење и формулисање државотворне идеје је огроман и тешко да се може ставити у исту раван са било којим другим градом. Посебан феномен јето што, упркос непредвидивим ћудима историје, српска нит у овом граду никада није прекинута. У Бечу и данас живи 75.000 грађана српског порекла, аустријских држављана. Процењује се, међутим, да је српски траг у бечкој свакодневици доста дубљи, јер њега свакодневно отискује најмање још 100.000 наших сународника који у њему живе и раде.

„Срби учествују у животу града, у градској управи, у политици. Заједница која је пореклом из Србије заиста је одлично интегрисана у живот града. Она је важан део нашег града и свакако не живи паралелно са њим. Грађани српског порекла заузимају важне функције у граду, привреди, управи, здравству“, рекао је недавно градоначелник Беча Михаел Лудвиг.
А све је почело Великом сеобом Срба 1690. године и преласком патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића из древног седишта Српске цркве – Пећке патријаршије на тло Аустрије. Био је то један од кључних догађаја за српску националну историју, драматичан и трагичан догађај далекосежних последица. По добијању дозволе цара Леополда Првог, најмање 37.000 породица, односно 185.000 људи, највише са Косова, Метохије, Рашке и Полимља прешло је Дунав и кренуло у сусрет новом животу у пустим пространствима Аустрије и Јужне Угарске. Срби су тако постали и део западноевропске заједнице народа.
Први идентификовани Србин који је стицајем околности живео у Бечу био је гроф Ђорђе Бранковић, живописна и амбициозна личност наше историје. Он је само први у дугом низу утицајних личности српских корена који су своје животе и прегалаштво везали за аустријску престоницу.

Вук Стефановић Караџић

У древним хроникама наилазимо на заборављена имена: Атанасије Деметровић Секереш, Северин Завишић, Димитрије Мирковић, Ђорђе Стојаковић…
Терезијански Беч био је права етничка минијатура многонародне Хабзбуршке монархије. Овај град био је плодно социјално, културно, просветно и политичко жариште у коме су бујали уметнички покрети и идеје. Најпознатији српски културни и национални делатник који је живео у Бечу и који је временом постао истински Бечлија био је Вук Стефановић Караџић. Овај град свесно је изабрао за живот и рад јер је проценио да у њему има најбоље услове за свој лингвистички и списатељски рад. Током пола века бечког живота Вукови станови, а променио их је више од 20, били су места сусрета Срба из Аустрије и Угарске, Србије, Приморја, Далмације и других крајева.

Детаљније о вези Беча и историје српског народа као и бројне теме из области дипломатије, културе и богатог историјског наслеђа Србије, можете пронаћи у Дипос Магазину.