Ženski sport na ovim prostorima dugo je bio u senci rezultata muškog, ali dame u dresovima našle su način da svetu pokažu ko su i kakve su. Tiho i bez pompe, malo po malo, sportistkinje su postale istinski nacionalni heroji. One nose sve odlike arhetipa srpske žene: tihe ali hrabre, odane i pouzdane, snažne i diskretne. I ne samo to, već i najjače i najstamenije onda kada je najteže

U svetu u kojem dominiraju priče o muškim rekordima, milionskim transferima i prepunim stadionima, Srbija je pronašla svoje istinske heroje i uzore tamo gde ih, prividno, nije očekivala – među sportistkinjama. Snaga ovih jedinstvenih žena nije samo u osvojenim medaljama, već u upornosti da probiju zidove tišine, limite „drugog plana“ i manjka podrške.
Danas, srpske sportistkinje predstavljaju ono najbolje što zemlja ima da ponudi sportskom svetu: talenat, disciplinu i upornost. One su slika arhetipa srpske žene: tihe ali hrabre, odane i pouzdane, snažne i diskretne. I ne samo to, već i najjače i najstamenije onda kada je najteže. Po oceni mnogih, pored ogromnog talenta koje poseduju, naše sportiskinje svrstavaju se i među najlepše žene u globalnom sportu.
Danas, kada je sve pehare i medalje ženskog sporta nemoguće i prebrojiti, pogled unazad neminovno vodi ka hrabrim devojkama, koje su, uprkos problemima, radom i talentom trasirale staze kojima će prolaziti nove generacije. Uspesi nisu došli lako niti preko noći.

Slavlje zlatnih srpskih košarkašica

Nekada davno, dok su se lopte tek zakotrljale po pokošenim livadama gradskih periferija malo ko je mogao da zamisli da će žene sa ovih prostora ispisati najlepše stranice svetskog sporta. A onda je iz Ćuprije, hitrim korakom zakoračila Vera Nikolić – sedamnaestogodišnja devojka koja je 1966. godine u Budimpešti šokirala Evropu i postala najmlađa šampionka na 800 metara. Samo dve godine kasnije, u Londonu, ritam njenog koraka postao je svetski rekord (2:00.5) i jasan znak da se snovi ostvaruju.
Antologije pamte da je dugo tipično muški sport – fudbal, zategao pertle i damama. Ženski fudbalski klub „Sloga“ iz Zemuna osnovan još 1969. najstariji je ženski sportski klub koji i danas živi i postiže uspehe. Odbojka je imala nešto drugačiji put i lakše se primala među mladima, pa su jugoslovenske odbojkašice još 1951. bile treće u Evropi. Osam godina kasnije košarkašice su se domogle četvrtog mesta na Starom kontinentu. Ipak, bili su to samo počeci, a najsjajnije medalje bile su još daleko od čekića.

Uspesi u tekvondu: Tijana Bogdanović i Milica Mandić

Na beogradskom Crvenom krstu stasavala je nešto kasnije još jedna legenda – Svetlana Kitić. Proglašena za najbolju rukometašicu svih vremena, Kitićeva je vodila Radnički do evropskih kruna 1976, 1980. i 1984. godine, dok je sa reprezentacijom Jugoslavije osvajala olimpijsko srebro u Moskvi i zlato u Los Anđelesu. Njeni golovi nisu bili samo brojke – bili su rafali inspiracije, dokaz da žene mogu da komanduju i najtvrđim arenama sporta.

Dok se svet kasnih osamdesetih preslagao, na strelištu u Seulu 1988. godine tišinu je presekla Jasna Šekarić – prva Srpkinja sa olimpijskim zlatom. Hladne ruke, mirno oko i čelična koncentracija donele su joj, pored zlata, i bronzu – ali i počasno mesto u istoriji kao simbola upornosti i dostojanstva, a to je nastavila da bude i u nadolazećem milenijumu. Te iste Olimpijske igre obeležio je i neočekivani podvig ženske košarkaške reprezentacije Jugoslavije, predvođene Anđelijom Arbutinom, koja je došla do iznenađujuće bronzane medalje – simbolično potvrđujući da i ekipni ženski sport ima snagu da piše velike priče. Naravno, priča o zlatnom ženskom sportu Srbije ne bi bila potpuna bez makar spomena teniserke Monike Seleš, karatistkinje Tanje Petrović, Sonje Petrović, udate Vasić, jedne od najboljih košarkašica koje smo ikada imali ili Angeline Topić koja još nije rekla poslednju reč u sportu.

Kompletan tekst pročitajte u našem Dipos Magazinu