Јован Ристић, политичар, државник и историчар, спада у ред највећих државника Србије 19. века. Био је оснивач и вођа Либералне странке и један од најмоћнијих људи у српској политици од 1868. до 1893. године. Био је министар иностраних дела, редовни члан и једно време председник Српске краљевске академије и чак два пута намесник у име малолетних владара, прво у име кнеза Милана Обреновића, а касније и у име његовог сина краља Александра.
Рођен 1831. године у Крагујевцу, у сиромашној породици, важио је за човека импресивне интелигенције и јединог српског дипломату који је у време свог службовања могао равноправно да разговара са европским колегама. Дипломирао је на београдском Лицеју стипендијом српске државе и стекао звање доктора филозофије на Хајделбергу. Своје студије наставио је на Сорбони, а затим и у Немачкој где је студирао код прослављеног историчара Леополда фон Ранкеа, намеравајући да каријеру настави као историчар.
Иако није успео да добије место професора историје на београдском Лицеју, постао је државни намесник радећи у Министарству унутрашњих дела, које је у то време водио утицајни политички лидер Илија Гарашанин. Недуго потом се оженио Софијом, ћерком најбогатијег београдског трговца Хаџи Томе, а брак му је, поред новца, донео и наклоност српских кнежева из династије Обреновић.
Илија Гарашанин је 1861. године Ристића послао у Српско посланство у Цариграду, што је представљало почетак његове успешне дипломатске каријере. Интелигентно је разговарао са Турским дипломатама што је 1867. године резултирало укидањем турских тврђава у Србији.

Прво намесништво

После убиства кнеза Михаила, маја 1868, пуковник Миливоје Петровић Блазнавац је уз помоћ београдског гарнизона на престо довео малолетног кнеза Милана Обреновића из Париза. До његовог пунолетства образовано је намесништво у којем су поред Блазнавца били Јован Ристић и Јован Гавриловић.
Када је Велика народна скупштина потврдила Миланов избор за кнеза, Ристић је искористио њен ауторитет да преобликује управу у Србији. Због тога је 1868. године сазвао делегате у Никољски одбор како би се размотрило да ли је Србији потребан нови Устав који би заменио Турски устав из 1838. године.
Иако су Делегати били сагласни са доношењем новог Устава којим би Народној скупштини била дата већа улога, остало је нерешено питање уређења Скупштине, па је Никољски одбор распуштен. Нацрт новог устава је написао сам Ристић. Намеснички устав је усвојен у супротности са до тада важећим Турским уставом који није дозвољавао промену устава за време малолетности кнеза. Ипак, кнез Милан никада није волео Ристића и био је знатно наклоњенији Јовану Мариновићу.

Јован Ристић, Миливоје Блазнавац и Јован Гавриловић, намесници до пунолетства књаза Милана Обреновића

Берлински конгрес

Остало је забележено да је захваљујући Ристићу Србија добила независност на Берлинском конгресу.
Наиме, иако никад није спроведен, Санстефански споразум имао је далекосежне последице за Јужне Словене и њихове односе са Русијом. Споразум је изазвао велики заокрет у спољнополитичкој оријентацији Србије, у чему су кнез Милан и министар иностраних дела Ристић одиграли главну улогу. Без понижења за Србију и њену Владу, Ристић је дискретно и обазриво извео заокрет ка аустријској спољној политици. Избегавајући журбу и несмотреност, затражио је аустријску заштиту и подршку, добивши је без увреде за Русију, на коју је и даље рачунао током своје бечке мисије и на Берлинском конгресу.
Већина одлука, које су потврђене Берлинским споразумом, постигнуте су незванично, иза затворених врата, али је тадашњи министар иностраних дела Јован Ристић одиграо кључну и позитивну улогу. Помогао му је изасланик Коста Цукић, и заједно су били оно најспособније што је Србија тада имала. Ристићев положај био је тежак и деликатан: био је притиснут од Беча да препусти територије на западу, а од Русије да препусти области око Пирота и Трна Бугарској на истоку. Борио се да обезбеди адекватну добит за Србију, а да истовремено задржи пријатељске односе са обема силама, што није био ни мало лак задатак. Србија је у Берлину добила за четвртину већу територију, а од свих балканских дипломата, само је Ристић, који је скромно наступао на конгресу, издејствовао све што је требало за Србију, не увредивши ниједну силу и оставши са свима у добрим односима.
Мање је познато да је радећи као уредник „Српских новина“, Ристић популарисао Шекспира у Србији те да је поред неколико историјских књига написао и једну од првих историја српске књижевности.

Добио је Краљевски орден Белог орла и низ других одликовања. Умро је у Београду,1899. године.