РЕПУБЛИКА СРБИЈА И СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ

Билатералне односе Сједињених Америчких Држава и Републике Србије прате бурни историјски догађаји и дубоко укорењени дух савезништва. Поједине историјске личности, записи и подвизи најбоље илуструју вишевековну испреплетаност нераскидивих веза између две земље.

1835. година донела је и прве писане извештаје о деловању српских владара Америци, када је Комодор Давид Портер из Цариграда извештавао своје министарство. ,,Кнез Милош од Србије примио је многе почасти од турске владе од кад је стигао овде. Сераксер паша, Капудан паша и Халил паша припремају велике забаве за њега, а Султан му је поклонио свој портрет опшивен дијамантима“, стајало је у документу прослеђеном америчком министарству иностраних послова.

Наредну етапу обележило је успостављање конзуларних односа између Књажевине Србије и САД-а. Књаз Милан Обреновић донео је указ 1. јуна 1879. године о оснивању почасног генералног конзулата у Њујорку. Истог дана Герхард Јансен постављен је за првог почасног генералног конзула Србије у Њујорку. 7. јула 1882. године амерички председник Честер Артур потписао је Трговинску и Конзуларну конвенцију и за првог опуномоћеника у Србији именовао Еугена Скајлера, који је те послове обављао из Атине.

Књаз Милан Обреновић

С друге стране, интересовање српских грађана за Америку било је велико. И они су се, као и остали народи Европе, исељавали на новооткривени континент. Један од првих и најпознатијих био је Ђорђе Шагић, или Георге Фисхер. У САД је стигао 1811. године, а затим изградио веома успешну политичку и друштвену каријеру. Био је први Србин који је добио америчко држављанство. Као најближи сарадник Стивена Остина, заслужан је за припајање у то време мексичког Тексаса Америци. Није заборављао ни своје српско порекло, па је деценијама одржавао контакте са Јоакимом Вујићем, Његошем, Симом Милутиновићем Сарајлијом…

Ђорђе Шагић / Георге Фисхер

Иако не постоји званична фотографија самог догађаја, једна од најупечатљивијих слика из политичке историје две земље је српска застава постављена на Белој кући 28. јула 1918. године. Овај гест представљао је знак подршке и поштовања слободарског српског народа и његове јуначке борбе у Првом светском рату, у којем су две земље биле савезници. Овакву одлуку донео је Вудро Вилсон, један од најпопуларнијих америчких председника у нашој земљи, чије су име носили тргови у Београду, Новом Саду и Зрењанину.
Блиски билатерални односи две земље истакнути су на Париској мировној конференцији 1919. године. Том приликом је подршка Америке била пресудна за међународно признање новостворене Краљевине Срба Хрвата и Словенаца.

Мисија ,,Халијард“ из 1944. године, током које су у Другом светском рату мештани прањанског краја спасли више од 500 америчких пилота, је посебна прича о солидарности и пријатељству насталом у најтежим тренуцима борбе за слободу. Упркос страху од непријатеља и тешкој оскудици, мештани су несебично скривали савезничке пилоте, а на крају и саградили писту како би им се омогућила евакуација. Данас постоји фондација „Мисија Халијард“ која одржава контакт са породицама из прањанског краја и која је у доба пандемија Ковид – 19, Дому здравља у Прањанима донирала средства у борби за сузбијање пандемије.

Синергија потенцијала две земље најбоље се можда истиче у ванвременским делима научника српског порекла који су живели и радили у Америци – Михајла Идворског Пупина и Николе Тесле.
Свој долазак на америчко тле сам Пупин је овако описао: ,,Када сам се искрцао пре четрдесет и осам година у Касл Гардену, имао сам у џепу свега пет центи. И да сам уместо пет центи донео пет стотина долара, моја судбина у новој, мени потпуно непознатој земљи, не би била ништа друкчија. За младог човека уопште није несрећа бити без новаца, ако се одлучио да сам себи крчи пут самосталном животу, под условом да у себи има довољно снаге да савлада све тешкоће са којима ће се сукобити“.
Пупин је један од оних који су досањали свој амерички сан. Пупиновим калемима решен је проблем које се јављао код телефонских жица на великим дометима. Својим изумима Пупин се прославио широм света. Био је професор на Универзитету Колумбија, носилац југословенског одликовања Бели орао Првог реда и почасни конзул Србије у САД. Један је од оснивача и вишегодишњи председник Српске народне одбране у Америци, 1924. године добио је Пулицерову награду за аутобиографско дело „Са пашњака до научењака“. Био је члан Америчке академије наука. Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета.

Изјављујући да ,,Изузетни људи могу чинити изузетне ствари, али курс судбине једног народа биће увек вођен не само пролазним напорима, већ истрајном моћи традиција једног народа“ као да је потврдио историјски ток односа Србије и Америке, а који су се, и у њему самом преплитали.

Никола Тесла, један од највећих умова свих времена, је још као дечак био задивљен описом Нијагариних водопада. Сањао је да ту сагради велику турбину која ће стварати електричну струју: „Био сам очаран описом Нијагариних водопада који сам пажљиво прочитао – а у машти сам замислио велики точак који покрећу ови слапови. Рекао сам ујаку да ћу отићи у Америку и тамо остварити свој пројекат. Тридесет година касније, видео сам како се моје идеје остварују на Нијагари и дивио се недокучивој тајни ума,“ записао је након што се 15. новембра 1896. године његов дечачки сан остварио и струја пуштена са овог места.

У Њујорк се преселио 1884. године. Врло брзо Тесла је дошао до епохалних открића у области физике и електротехнике и постао аутор око 1000 патената и проналазака који су, по његовој несебичној жељи, власништво читаве људске цивилизације. Његови изуми засновани на наизменичној струји постали су темељ целокупном даљем развоју савременог друштва.
Градоначелник Њујорка опростио се од овог визионара рекавши да је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Том приликом је додао да је оно што је створио велико, и како време пролази, да постаје још веће.

Судећи по данашњим ставовима званичника Сједињених Америчких Држава и Србије, последња реченица односи се и на савремене билатералне односе и најаву интензивније сарадње између две земље у у будућем периоду.

Данас у Сједињеним Америчким Државама живи преко милион Срба, од чега највише у метрополитанском подручју Чикага. Остале битне заједнице Србо-Американаца се налазе на Бафалу, Кливленду, Детроиту, Индијанаполису, Питсбургу, Лос Анђелесу, као и у Јужној Калифорнији – у Цан Дијегу, Финиксу и Гринсбору и др. О бројности Срба у Чикагу говори и података да је српски језик четврти по заступљености, после енглеског, шпанског и пољског.

Српски православни манастир Светог Саве у Илиноису

Друштво за изнајмљивање некретнина „Дипос“ д.о.о. Београд је значајна карика у грађењу добрих односа са дипломатско-конзуларним представништвима страних држава у Републици Србији.

Дипос данас представља кредибилног и респектабилног партнера, захваљујући услугама које пружа и контактима које остварује и негује већ деценијама са акредитованим страним дипломатским мисијама у Београду и њеним члановима, а све ради задовољења њихових потреба за простотом у коме ће живети и радити током боравка у Београду.

Амбасада Сједињених Америчких Држава у Београду и Дипос и данас негују традиционално добре партнерске односе који датирају из педесетих година XX века. Захваљујући томе, Амбасада Сједињених Америчких Држава у Београду и данас, за смештај својих службеника и њихових породица, користи некретнине којима Дипос управља, а које су смештене у Дипломатској колонији на Кошутњаку, једној од најлепших, најуређенијих и најбезбеднијих локација за живот у Београду.

Дипломатска колонија на Кошутњаку