Послератна Југославија и њена дипломатија успешно је избегла замку блоковског сврставања, а заједно са другим државама из свих крајева света успешно је успоставила сасвим нови принцип у светској политици

Трећи пут. Овај израз најкраће описује правац Југославије после Другог светског рата, захваљујући коме је Београд деценијама заузимао једно од кључних места глобалне политике. Неразврставање у односу на доминантне блокове предвођене Совјетским Савезом и Сједињеним Америчким Државама и тежња ка вођењу самосталне политике изродили су идеју несврстаности, која је унела сасвим нови принцип у спољнополитичким односима током Хладног рата. Овај, по много чему, аутентичан покрет рођен у јеку најоштријег хладноратовског заоштравања, био је тиха али важна дипломатска победа која је убрзала развој наше земље, допринела њеној репутацији у свету, а чије тековине препознајемо и данас.

Историчар Александар Раковић, научни саветник Института за новију историју Србије, подсећа на државно-правни континуитет Краљевине Југославије и социјалистичке Југославије, али и наглашава бројне користи за државу и грађане издејствоване вештим дипломатским балансирањем између Истока и Запада. Шире посматрано, Краљевина Србија била је важан фактор балканске политике, Краљевина СХС/Југославија европске и медитеранске, а социјалистичка Југославија – светске политике.

                                            Прва конференција Покрета несврстаних, одржана 1961. године у Београду / Фото: Музеј Југославије 

„Разлаз са Информбироом због различитог виђења социјализма, довео је 1948. до југословенског политичког сукоба с Москвом, али истовремено то је био велики спољнополитички заокрет Београда. Велика Британија и САД су после анализирања ситуације увиделе да сукоб није фингиран и да би Југославију требало искористити за приближавање Западу. Заокрет Југославије најпре је примећен на плану економије, јер је већ од средине педесетих привредни систем, упркос социјалистичком уређењу, био везан за Запад. Напуштена је политика стезања каиша, а држава је стимулисала потрошачку културу чему су допиносили и страни кредити“, објашњава Раковић.

Сукоб са СССР окончан је Стаљиновом смрћу 1953. године. Београд и Москва у наредним годинама средили су односе, али то Југославију није вратило у социјалистички блок. Тито је имао сазнања о Кoнференцији азијско-афричких која је у априлу 1955. одржана у Бандунгу, а чије су одлуке биле сасвим сличне начелима југословенске политике. С тим у вези, након посете Тита Индији и Бурми 1954/55. и у повратку Титовог сусрета с египатским председником Насером, постављене су основе за југословенску политику трећег пута. Била је то политика деколонизације, мирне коегзистенције, антисегрегације односно неутралности и неразврставања, а касније и несврстаности.

У Покрету несврстаних је од 1961. било држава најразличитијих уређења: комунистичких и социјалистичких држава, монархија, парламентарних демократија, али и православних теократија какав је био Кипар, с „Кастром Медитерана“ архиепископом Макариосом на челу.

„Покрет несврстаних је био ефикасан начин да Југославија избегне било какву потпуну зависност од супростављених блокова. Наиме, југословенска привреда била је недорасла западној, али итекако способна за привредне пробоје у земљама Трећег света. С тим у вези, Београд је постао глобални политички и културни центар. Такође, политика несврстаности донела је Југославији савезнике с којима је добила гласачку моћ у Генералној скупштини Уједињених нација. Покрет несврстаних постао је снага на коју му морали да рачунају лидери оба супростављена блока – и НАТО и Варшавски пакт“, истиче наш саговорник.

Комплетан интервју прочитајте у нашем Дипос Магазину.