Odnosi Srbije i Francuske krajem 19. i početkom 20. veka izgrađeni su zahvaljujući predanom radu srpskog pravnika, diplomate, političara i profesora koji je dao ogroman doprinos približavanju dveju država. O tokovima srpsko-francuskih odnosa za “Dipos magazin” govori istoričar dr Stanislav Sretenović 

Spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu, gotovo pun vek jedno je od najprepoznatljivijih obeležja srpsko-francuskih odnosa. Podignut kao izraz zahvalnosti za savezništvo i pomoć u Prvom svetskom ratu, ovaj monument vremenom je prerastao okvire istorijskog sećanja i postao simbol trajne bliskosti dvaju naroda. Impozantno delo, finansirano dobrovoljnim prilozima srpskih građana, i danas podseća da su Srbija i Francuska svoje odnose gradile postepeno i kroz različite istorijske faze, da bi u ključnim trenucima dostigli snagu savezništva strateškog značaja.
Slično kao kalemegdanski spomenik, srpsko-francuske odnose simbolizuje i jedna svakako vanserijska ličnost, koja je sve svoje kreativne snage stavila u službu upoznavanja, boljeg razumevanja i saradnje Srbije i Francuske. Reč je o Milenku Vesniću (1863-1921), pravniku, diplomati, političaru i profesoru koji je u svoje vreme dao ogroman doprinos približavanju dveju država.
O ličnosti Milenka Vesnića, kao i tokovima istorije srpsko-francuskih odnosa za “Dipos magazin” govori dr Stanislav Sretenović, naučni savetnik Instituta za savremenu istoriju, predavač na Fakultetu političkih nauka, vrsni poznavalac istorije odnosa Srbije i Francuske.

„Vesnić je odnose u Evropi pažljivo pratio iz Pariza u kome je boravio sa manjim prekidima kao opunomoćeni ministar, ‘poslanik na strani’, kako se tada govorilo, od 1903. do 1921. godine. Njegova aktivnost se odvijala na tragu francusko-srpskih diplomatskih odnosa uspostavljenih 1838. i 1839. godine, kada je Francuska otvorila svoj konzulat u autonomnoj Kneževini Srbiji, tada još uvek pod vrhovnom vlašću sultana. Ti odnosi nikada nisu bili isključivo bilateralni niti srazmerni. Francuska je bila velika sila koja je morala da uzima u obzir značaj Osmanskog carstva, Habzburške monarhije i Ruskog carstva, kasnije Italije i Nemačke, na jugoistoku Evrope, dok je Srbija bila mala sila koja se borila za svoje mesto u balkanskoj i evropskoj politici. Vesnić je bio diplomata koji je ova ograničenja umeo da iskoristi. Njegove ideje su bile zasnovane na dubokom osećaju za međunarodno pravo i pravdu. Razumeo je da u međunarodnim odnosima mala Srbija ne može da se ponaša poput velikih sila toga doba. Smatrao je, zato, da je međunarodno pravo jedini mogući instrument kojim bi mogle da se zaštite male države“, oslikava lik Milenka Vesnića naš sagovornik.
Vesnić je smatrao da je, posle Rusije, baš Francuska glavni oslonac srpske spoljne politike.
„Poznavao je celokupnu francusku političku i društvenu elitu kojoj je dosledno objašnjavao da je ‘frankofilska’ i ‘frankofonska’ Srbija od najvećeg interesa za Francusku u njenoj istočnoj politici. Razgovarao je i sa katoličkim sveštenicima i sa slobodnim zidarima, razumevajući da je njihov uticaj na Balkanu bio značajan. Prilikom odlaska iz Beograda 1921, francuski opunomoćeni ministar Žozef D΄ Fontene je poslao svom ministarstvu izveštaj u kome je rekao: ‘Vesnić je provereni, sigurni, neprolazni prijatelj Francuske’. Svojom pojavom i aktivnošću doprinosio je izgradnji i očuvanju ‘srbofilskih’ osećanja u delu francuskog javnog mnjenja, kod političara, diplomata, parlamentaraca i aktera francusko-srpskih ekonomskih i kulturnih odnosa“, kaže dr Sretenović.

Imajući u vidu celokupno Vesnićevo delo, zbog koga je često istican kao arhitekta srpsko-francuskog savezništva, nameće se pitanje na čemu je ovaj vrsni diplomata gradio svoj uticaj tokom misije u Parizu.
Naš sagovornik odgovara da je reč o čoveku izuzetnog obrazovanja, školovanom u Srbiji, Nemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji, ali koji je bio istinski posvećenik svom poslu.
„Naučni i publicistički radovi i znanje nekoliko jezika, naročito engleskog, što je bilo retko za ono vreme, veoma su uticali na njegovu karijeru evropskog diplomate rado viđenog u misijama po svetskim prestonicama. Pored svoje osećajnosti, uglađenosti i obrazovanja, poznavao je i tehnike pregovora karakteristične za njegovo doba. Vešto je koristio konkurenciju velikih sila. Znao je da ponudi ustupke, da bi zatražio dobitak na drugoj strani. Uspešno je menjao različite tehnike pregovaranja 1914. godine, u pregovorima Srbije o konkordatu sa Svetom stolicom, prilikom multilateralnih pregovora na Mirovnoj konferenciji u Parizu, ili u bilaterlanim pregovorima nove Kraljevine SHS 1920. sa Italijom u Rapalu“, objašnjava dr Sretenović.
Važno je pomenuti da je u izgradnji odnosa sa velikom silom, kakva je u Vesnićevo vreme bila Francuska, ovaj vešti diplomata neumorno koristio sve kanale koje je imao na raspolaganju.

„Posetom predsednika Emanuela Makrona i Aleksandra Vučića Spomeniku zahvalnosti na Kalemegdanu 15. jula 2019. godine, simbolički, dan posle francuskog državnog praznika i dvesta tridesete godišnjice pada Bastilje, francusko-srpska sećanja su dobila svoj izvorni, francuski, srpski i univerzalni smisao za koji se zalagao i Milenko Vesnić – smisao mira, slobode, razvoja i blagostanja“, zaključuje dr Stanislav Sretenović.

Kompletan tekst možete pročitati u našem Dipos Magazinu.