Ривалство београдских клубова Црвене звезде и Партизана одавно је постало глобални феномен. Вишегенерацијска лојалност вољеном клубу, љубав према клупским бојама, страст и жеља за победом исписују јединствену навијачку традицију. Зато је сваки сусрет љутих такмаца истински празник спорта

Одлука да туристички обиђете неки град углавном подразумева прављење плана локација и знаменитости које морате посетити. Тако да уколико сте били у Риму готово је сигурно да ћете имати фотографију испред Колосеума и бацити новчић у фонтану Ди Треви, или пак ако сте се нашли у Паризу извесно је да нећете промашити Ајфелову кулу. Слично је и кад страни туристи долазе у српску престоницу. Шетња Калемегданом и поглед на Ушће се не пропуштају, али се последњих година често у Београд долази и због “спортског туризма“, односно на мечеве које у српској престоници играју два највећа клуба, Црвена звезда и Партизан.
Дакле, ривалитет црвено-белих и црно-белих односно београдски “вечити дерби“ прешао је државну границу и постао интернационални феномен. Зато и не чуди што је страствени навијач Ливерпула Шон Дафи, аутор књиге “Фудбал је живот“, након једне од својих бројних посета београдском дербију написао следеће: “Погледај их. Уметност је то што раде“.

И заиста вечити дерби два београдска клуба одавно је постао глобални феномен. Вишегенерацијска лојалност вољеном клубу, љубав према клупским бојама, страст и жеља за победом свакодневно исписују јединствену навијачку традицију. Зато сваки сусрет љутих ривала и комшија је празник спорта, који је незамислив без истинске навијачке пасије. Њихови окршаји деценијама изазивају општу пажњу, утакмице засењују све остале догађаје, а реке црвено и црно белих навијача сливају се ка спортским борилиштима.

Верне навијаче Црвене Звезде и Партизана, наоко потпуно супротстављене, пуно тога и повезује. Осим верности према вољеном клубу, веже их и дубока љубав према Београду и Србији. Заправо и једни и други Србију стављају на прво место. А одмах испод, зна се. Вољени клуб, играчи, безусловна подршка, чак и кад је лоше, кад се губи. Важно је да песма не стаје, да се скандира, шире шалови и вијоре заставе. Тако се, верују навијачи, воли клуб, подиже екипа, исписује победа.

Атмосфера ужарена емоцијама која је дуго била резервисана за фудбалске сусрете „вечитих“ заживела је и у аренама других спортова. Памте се кошаркашки дербији деведесетих и двехиљадитих у тесној, врелој и бучној хали „Пионир“, која се данас зове по творцу југословенске кошарке Александру Николићу, где су се и најискуснијима знојили дланови.
Посета и подршка навијача својим клубовима у европским кошаркашким такмичењима готово је антологијска и својеврсна је европска сензација. Десетине страних новинара и хроничара спорта и навијања последњих година посетиле су Београд, како би под сводовима Београдске Арене били сведоци јединствене навијачке страсти. Једнодушно навијање готово 20.000 људи, сливање безброј гласова у јединствен акорд љубави вољеном клубу, вијорење застава, песма, сузе и радост, комбиноване са варљивом спортском срећом, чине навијаче Звезде и Партизана атракцијом којој се клања сваки истински спортски посвећеник.

Утакмице два ривалска клуба, готово без разлике о ком спорту је реч, носе посебну атмосферу и међу играчима, и међу онима који их бодре. Победа у дербију много је више од бодова и померања на табели. То је тријумф, адерналинска инјекција у продуженом трајању и догађај који се дуго памти.
Но, да би се добро разумео и схватио феномен београдског “вечитог дербија“ морамо се вратити у другу половину четрдесетих година прошлог века када су клубови оснивани и када се ривалство и зачело…

Више о великом дербију као и бројне теме из области дипломатије, културе и богатог историјског наслеђа Србије, можете прочитати у Дипос Магазину.