Рођен у Бранковини 26. фебруара 1777. године, Матеја Ненадовић је био један од ретких, у то време, писмених људи у Србији. Свештеник је постао 1793. године, а почасним чином Проте, односно првог свештеника, одликовала га је православна црква две године касније, када је добио и своју парохију.

Међутим, одлука о буни против дахија, донета договором 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима је био Матејин отац, кнез Алекса Ненадовић, промениће му живот.

          Алекса Ненадовић, кнез тамнавско-посавске кнежeвине

Отац га је упутио у послове око припремања устанка, али када је сазнање о устанку доспело у руке дахија, 1804. године, извршена је Сеча кнезова међу којима је био и Ненадовићев отац. Због тога је убрзо прота Матеја напустио кућу, међу првима се прикључио устаницима, и са стрицем Јаковом, постао један од покретача Првог српског устанка.

Учествовао је у борбама, али је по угледу на оца, рано стекао искуство преговарања и дипломатског деловања, и као такав је важио за мудрог преговарача како са Турцима тако и најзначајнијим владарима тога доба.

ПPAВИTEЉСТВУЈУШЧИ СОВЈЕТ 

Да би се спречила евентуална пропаст устанка, 15. августа 1805. године формиран је један од централних органа власти у устаничкој Србији, Правитељствујушчи совјет сербски чији је суоснивач био прота Матеја, који је у периоду од 1805. до 1807. године био и њен први председник.

Посебно се истакао у боју на Мишару, па је именован за заповедника западне устаничке војске, а 1811. године за ваљевског војводу када је под његовом управом било 34 села и две варошице: Палеж и Уб.

Учествовао је и заједно са Милошем Обреновићем и Стојаном Чупићем у боју на Равњу, када су Срби пружили последњи отпор Турцима на западу и међу последњима се у јесен 1813. године склонио у Срем.

БОРБА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ 

Период до Другог српског устанака, провео је у Аустроугарској, бавећи се дипломатским активностима и покушавајући да приволи велике силе за помоћ Србији у борби против Турака. Излагао је проблеме на Конгресу владара великих европских држава, преговарао са руским царом у Бечу, издејствовао повратак избеглица из Аустрије у Србију и обезбедио потребно оружје и муницију.

По избијању Другог српског устанка 1815. године, настојао је да покаже страним силама нови покрет, као дело крајњег протеста унесрећеног народа, а затим је поново прешао у Србију да помогне кнезу Милошу, исто као што је помагао и Карађорђу.

На почетку се добро слагао са кнезом, добијао је многе важне и поверљиве послове, али је у неколико наврата падао у немилост Милоша, а онда опет позиван да се врати на дужност. У ослобођеној Србији био је обор-кнез Ваљевске нахије и заседао је у Народној канцеларији у Београду.

Један од његових задњих послова био је у Ваљевском суду, на који је сам дао оставку, после чега се повукао, добивши пензију, уз ослобађање од плаћања данка и кулука.

ГОДИНЕ ПОВЛАЧЕЊА И ПРОГНАНСТВА 

Неколико година живео је повучено у Бранковини, подучавајући своју децу и пишући мемоаре. У том периоду је у свом родном граду саградио школу и нову цркву. Као пензионер је отвореније пришао опозицији против кнеза, тражећи да се ограничи његова лична самовоља. Када је 1838. основан Државни савет, постао је један од угледних уставобранитеља и присталица русофилске политике.

Међутим, убрзо бива прогнан из Србије и приморан да тражи заштиту у Цариграду. Незадовољан, враћа се у Србију и по обарању династије Обреновић, 1842. поново постаје државни саветник. Историја бележи да је у то доба кнезу Александру Карађорђевићу учинио велику услугу гушећи са својим људима Катанску буну организовану за његово свргавање са власти и враћање Обреновића на трон.

Повукао се из политичког живота 1852. године, када је затражио пензију и отишао у Ваљево. Преминуо је две године касније и свечано је сахрањен у Бранковини, у породичној гробници. На груди му је положено мало Јеванђеље, које је добио на поклон у Русији, на које су се заклели чланови првог српског Совјета.

Многи сликари насликали су аутентични лик проте Матије. У Ваљеву му је подигнут споменик, а многе улице у разним градовима Србије данас носе његово име, као и основна школа у његовој родној Бранковини.

МЕМОАРИ 

Прота Матија Ненадовић је током свог живота писао „Мемоаре“ како би потомцима оставио писани траг о битним личностима и догађајима свога времена. Књижевни историчари и критичари, „Мемоаре“ су оценили као најважнију српску прозу прве половине 19. века и драгоцени историјски документ.

ЦИТАТИ 

„Нађемо једнога сељака, те нам отеса и начини од липовине астал и две клупе; наместимо у једну собицу; простремо једну мараму на астал, метнемо свето еванђелије и манастирски крст и око тога чинимо заседаније.” — прота Матија Ненадовић, о првом заседању Правитељствујушчег совјета, одржаном у манастиру Вољавча.

„То је, децо, вечна променљивост судбине коју сам рано познао и на коју се нигда нисам тужио нисам; из те променљивости научите: да се не треба у срећи гордити, ни у несрећи очајавати.”