NAŠ BLOG
PROTA MATEJA NENADOVIĆ
SRPSKE DIPLOMATE
Rođen u Brankovini 26. februara 1777. godine, Mateja Nenadović je bio jedan od retkih, u to vreme, pismenih ljudi u Srbiji. Sveštenik je postao 1793. godine, a počasnim činom Prote, odnosno prvog sveštenika, odlikovala ga je pravoslavna crkva dve godine kasnije, kada je dobio i svoju parohiju.
Međutim, odluka o buni protiv dahija, doneta dogovorom 12 knezova valjevske nahije, među kojima je bio Matejin otac, knez Aleksa Nenadović, promeniće mu život.
Otac ga je uputio u poslove oko pripremanja ustanka, ali kada je saznanje o ustanku dospelo u ruke dahija, 1804. godine, izvršena je Seča knezova među kojima je bio i Nenadovićev otac. Zbog toga je ubrzo prota Mateja napustio kuću, među prvima se priključio ustanicima, i sa stricem Jakovom, postao jedan od pokretača Prvog srpskog ustanka.
Učestvovao je u borbama, ali je po ugledu na oca, rano stekao iskustvo pregovaranja i diplomatskog delovanja, i kao takav je važio za mudrog pregovarača kako sa Turcima tako i najznačajnijim vladarima toga doba.
PPAVITELJSTVUJUŠČI SOVJET
Da bi se sprečila eventualna propast ustanka, 15. avgusta 1805. godine formiran je jedan od centralnih organa vlasti u ustaničkoj Srbiji, Praviteljstvujušči sovjet serbski čiji je suosnivač bio prota Mateja, koji je u periodu od 1805. do 1807. godine bio i njen prvi predsednik.
Posebno se istakao u boju na Mišaru, pa je imenovan za zapovednika zapadne ustaničke vojske, a 1811. godine za valjevskog vojvodu kada je pod njegovom upravom bilo 34 sela i dve varošice: Palež i Ub.
Učestvovao je i zajedno sa Milošem Obrenovićem i Stojanom Čupićem u boju na Ravnju, kada su Srbi pružili poslednji otpor Turcima na zapadu i među poslednjima se u jesen 1813. godine sklonio u Srem.
BORBA ZA OSLOBOĐENJE
Period do Drugog srpskog ustanaka, proveo je u Austrougarskoj, baveći se diplomatskim aktivnostima i pokušavajući da privoli velike sile za pomoć Srbiji u borbi protiv Turaka. Izlagao je probleme na Kongresu vladara velikih evropskih država, pregovarao sa ruskim carom u Beču, izdejstvovao povratak izbeglica iz Austrije u Srbiju i obezbedio potrebno oružje i municiju.
Po izbijanju Drugog srpskog ustanka 1815. godine, nastojao je da pokaže stranim silama novi pokret, kao delo krajnjeg protesta unesrećenog naroda, a zatim je ponovo prešao u Srbiju da pomogne knezu Milošu, isto kao što je pomagao i Karađorđu.
Na početku se dobro slagao sa knezom, dobijao je mnoge važne i poverljive poslove, ali je u nekoliko navrata padao u nemilost Miloša, a onda opet pozivan da se vrati na dužnost. U oslobođenoj Srbiji bio je obor-knez Valjevske nahije i zasedao je u Narodnoj kancelariji u Beogradu.
Jedan od njegovih zadnjih poslova bio je u Valjevskom sudu, na koji je sam dao ostavku, posle čega se povukao, dobivši penziju, uz oslobađanje od plaćanja danka i kuluka.
GODINE POVLAČENJA I PROGNANSTVA
Nekoliko godina živeo je povučeno u Brankovini, podučavajući svoju decu i pišući memoare. U tom periodu je u svom rodnom gradu sagradio školu i novu crkvu. Kao penzioner je otvorenije prišao opoziciji protiv kneza, tražeći da se ograniči njegova lična samovolja. Kada je 1838. osnovan Državni savet, postao je jedan od uglednih ustavobranitelja i pristalica rusofilske politike.
Međutim, ubrzo biva prognan iz Srbije i primoran da traži zaštitu u Carigradu. Nezadovoljan, vraća se u Srbiju i po obaranju dinastije Obrenović, 1842. ponovo postaje državni savetnik. Istorija beleži da je u to doba knezu Aleksandru Karađorđeviću učinio veliku uslugu gušeći sa svojim ljudima Katansku bunu organizovanu za njegovo svrgavanje sa vlasti i vraćanje Obrenovića na tron.
Povukao se iz političkog života 1852. godine, kada je zatražio penziju i otišao u Valjevo. Preminuo je dve godine kasnije i svečano je sahranjen u Brankovini, u porodičnoj grobnici. Na grudi mu je položeno malo Jevanđelje, koje je dobio na poklon u Rusiji, na koje su se zakleli članovi prvog srpskog Sovjeta.
Mnogi slikari naslikali su autentični lik prote Matije. U Valjevu mu je podignut spomenik, a mnoge ulice u raznim gradovima Srbije danas nose njegovo ime, kao i osnovna škola u njegovoj rodnoj Brankovini.
MEMOARI
Prota Matija Nenadović je tokom svog života pisao „Memoare“ kako bi potomcima ostavio pisani trag o bitnim ličnostima i događajima svoga vremena. Književni istoričari i kritičari, „Memoare“ su ocenili kao najvažniju srpsku prozu prve polovine 19. veka i dragoceni istorijski dokument.
CITATI
„Nađemo jednoga seljaka, te nam otesa i načini od lipovine astal i dve klupe; namestimo u jednu sobicu; prostremo jednu maramu na astal, metnemo sveto evanđelije i manastirski krst i oko toga činimo zasedanije.” — prota Matija Nenadović, o prvom zasedanju Praviteljstvujuščeg sovjeta, održanom u manastiru Voljavča.
„To je, deco, večna promenljivost sudbine koju sam rano poznao i na koju se nigda nisam tužio nisam; iz te promenljivosti naučite: da se ne treba u sreći gorditi, ni u nesreći očajavati.”