Свестрани економиста, политичар, дипломата, историчар и публициста оставио је дубок траг у многим областима и својеврсни је мост између српског и британског народа. Професор др Александар Растовић, директор Историјског института у Београду и експерт за српско-британске односе, наглашава да проучавање узајамних веза нема значај само за научну јавност већ је и важан путоказ српској политици и друштву за адекватно одређење према улози и утицају велике империјалне силе као што је Велика Британија на простору Балкана и овог дела Европе

Чедомиљ Мијатовић, један од најдаровитијих српских дипломата и уједно један од најутицајнијих политичара и министара иностраних дела Кнежевине и Краљевине Србије, био је личност посебног сензибилитета и разуђених интересовања. По основној вокацији економиста и утемељитељ економске науке у Србији, али истовремено и пасионирани зналац историје, љубитељ новинарства, први стални српски новински дописник из Лондона и са лондонске берзе, највреднији преводилац са енглеског на српски језик у 19. веку. У три наврата био је министар иностраних послова Србије, човек од посебног поверења краља Милана. Његови политички узори били су енглески политичари Вилијем Еверт Гледстон и лорд Роберт Сесил Солзбери. Као вешт дипломата, омиљен у британским дипломатским и јавним круговима због своје углађености, господског стила понашања, одличног знања енглеског језика, у три наврата је био српски посланик у Лондону (1884-1886; 1895-1900; 1902-1903). После Мајског преврата 1903. остао је да живи у Лондону до смрти 1932, непрекидно заступајући српске интересе у Британији.

Портрет Чедомиља Мијатовића, човека који је својим делом и свеукупним ангажманом повезао Србију и Уједињено Краљевство овако исцртава проф. др Александар Растовић, научни саветник и директор Историјског института у Београду. Као врсни познавалац дипломатских и политичких односа Србије и Велике Британије, он наглашава да ова ренесансна личност српске политике, дипломатије, економије и културе, заједно са супругом Елоди Лотон Мијатовић, заузима незаобилазно место у проучавању британско-српских односа, друге половине 19. века, посебно у културној равни. Разговор о Мијатовићу неминовно води и у шири контекст српско-британских односа у прошлости и садашњости. Јер тешко да постоји личност која боље повезује Београд и Лондон, Србију и Енглеску, српску и британску круну него што је то „последњи викторијанац“.

Ко је био Чедомиљ Мијатовић?

„Мијатовић је био познат по брзом склапању нових познанстава и пријатељстава у британским политичким и друштвеним круговима. Веома добро је познавао викторијанско друштво, изврсно говорио енглески језик, имао лепе манире који су импоновали представницима тамошње интелектуалне и политичке елите. Иначе, важио је за великог англофила и Енглези су га веома ценили. Начинио је преводе многих капиталних енглеских књига”, указује Растовић и подсећа и на важне хуманитарне и просветитељске мисије његове супруге Елоди Лотон.

„Многобројним везама са различитим круговима енглеског друштва и текстовима у енглеској штампи, она је у великој мери популарисала српски народ у Енглеској. Посебно значајну улогу је одиграла у организовању хуманитарних акција за време српско-турских ратова 1876–1878. године, када је сакупила значајну материјалну и новчану помоћ за српску војску и дала моралну подршку ослободилачкој борби српског народа. Међутим, њен највећи допринос је био у сфери преводилаштва. Најзначајније дело из области историје које је објавила била је књига Историја модерне Србије изашла у Лондону 1872. године, преко које је желела да упозна енглеску јавност са посебним карактером и животом српског народа и генезом српске државе. Ово важно историографско дело остало је неоправдано запостављено, па чак и заборављено у српској историографији“, додаје Растовић.

Наш саговорник истиче огромне Мијатовићеве заслуге у ширењу истине о Србији и српском народу у британској јавности крајем 19. и на почетку 20. века. Иако изопштен из српског друштва након Мајског преврата 1903. године као велики обреновићевац, он је све до смрти неуморно радио на популарисању српске ствари у британској јавности. То је посебно дошло до изражаја током Великог рата када је објављивао бројне новинске текстове у престижним британским листовима у којима је образлагао ратне циљеве Србије, али и упознавао британско мњење са трагичним размерама рата и ратних разарања. Писао је и о катастрофалним последицама епидемија и болести у Србији и апеловао на Енглезе да прикупе помоћ у храни и лековима за угрожено српско становништво“, напомиње професор Растовић.

Значај пара Мијатовић-Лотон наш саговорник је уочио проучавајући шири оквир српско-британских односа, који у ранијој српској историографији нису целовито истраживани. Припремајући се за научна истраживања у оквиру магистарског рада, а потом и докторске дисертације са професорима и колегама (академици Михаило Војводић, Чедомир Попов, Славенко Терзић), наметнула се потреба да се дубље истраже политички, привредни, културни односи између Кнежевине и Краљевине Србије и Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске у 19. и у 20. веку. Био је то амбициозан пројекат који је подразумевао дугогодишња обимна истраживања дипломатске и остале архивске грађе, проучавање бројне стране литературе, али и домаће библиографије о српско-британским односима у прошлости.

Комплетан текст, као и бројне теме из области дипломатије, културе и богатог историјског наслеђа Србије, можете пронаћи у Дипос Магазину.