Свакодневно живим љубав према Србији

Када историја стави неку земљу и народ у искушење, само правдољубиви, слободарски, јуначки народи излазе као велики, без обзира на то колико их бројчано има. Такав је наш, мој српски народ – велики у својим историјским жртвама и јунаштвима. Слободарски. Свој. Отвара врата своје куће, своје трпезе, свога срца. Српском народу су у бићу срдачност и гостопримство на коју „велики свет“ није навикао. Када би само део те особине као вирус заразио планету, било би нам свима боље.

Ако подизање мостова међу народима замислимо, не само као делатност влада, амбасада, конзулата и интернационалних организација, већ као труд мноштва различитих људи који својим животом, радом и свеукупним ангажманом свакодневно чине везивно ткиво међу различитим државама и културама, неминовно ће нам се појавити лик проф. др Надежде Басаре. Лекар импресивне каријере, изузетне међународне научне репутације, велико име у медицини, посебно у области трансплантације матичних ћелија, истиче се својим космополитским духом, али и снажним родољубљем и дубоким кореном у земљи порекла.
Где год да живи, а тренутно је њена адреса у Немачкој, у граду Фленсбургу, где је до прошле године радила као шеф клинике за хематологију, онкологију и трансплантацију матичних ћелија, како каже, увек се враћа Србији и српском народу. Каријеру је посветила проучавању и лечењу оболелих од најтежих болести, а њен научни рад инспирисао је најугледније лекаре широм света да њене методе и закључке примењују и продубљују.

„Српски народ, иако одувек на оштрици историје, увек је непогрешиво бирао праву страну. Када историја стави неку земљу и народ у искушење, само правдољубиви, слободарски, јуначки народи излазе као велики, без обзира на то колико их бројчано има. Такав је наш, мој српски народ – велики у својим историјским жртвама и јунаштвима. Слободарски. Свој. Отвара врата своје куће, своје трпезе, свога срца. Та доброта имала је своје историјске последице попут стварања прве Југославије после Великог рата, која ће много коштати. Па опет, пре бих да припадам народу који прави историјске грешке, ако је уопште реч о грешкама, из добре и племените намере, него било ком другом и другачијем. Српском народу су у бићу срдачност и гостопримство на коју ‘велики свет’ није навикао. Када би само део те особине као вирус заразио планету, било би нам свима боље“, каже проф. др Надежда Басара за “Дипос магазин”.

Колико је протеклих година, док сте градили међународно име и углед, било тешко сачувати везе са Србијом и остати њен органски део, упркос удаљености? Са каквим емоцијама данас долазите у Београд?

Тачно је да сам грађанин света, али по свету којекуда одлазим, а само се у Србију враћам. То је та разлика између сваког места на планети и моје једине куће која је овде. Верујем у максиму која каже да су ти пријатељства онаква какав си човек. Све ове године, деценије, моја породица је сачувала своја приjaтељства, одржавамо контакте безмало свакодневно, обилазимо се, делимо породичне радости и туге, делимо животе ма где били. Радујемо се једни другима као кад смо били деца, школарци, студенти… На блискост не утичу ни даљине ни време. Кад год се срели, као да се никада нисмо ни растајали. За мене и мог супруга Београд није тек престони српски град, већ престоница наших живота. Мајке су нам рођене у Београду, нас су родиле у Београду, па и ја сам своју децу родила у истој болници. У овом јединственом граду смо, ето, већ три генерације проводили своја детињства, школовања од основаца до доктора наука, свадбовали, славили славе – живели. У Београду су гробови наших родитеља, наших бака и дека, и прадеда. Речју – у Београду смо код куће.

Шта чини вашу личну духовну вертикалу која вам је помогла да изградите професионални интегритет и међународни углед?

Духовна вертикала није само једна ствар. То су рамена предака на које се свака нова генерација успиње да би породица расла. То је систем вредности који носиш из породице, а коју си усвојио више емоцијама неголи сазнањима. Оне су вечне и нераскидиве. Потичем из куће која негује породичне вредности, традицију, поштовање и уважавање сваког човека ко год и шта год био, веру у људску доброту, у оно начело да добру можеш да се надаш само ако добро чиниш. И мој супруг потиче из сличне породице. Лако смо се препознали и заволели у младости и до дана данашњег живимо у том систему вредности, у тој духовној вертикали пуној љубави према другима и једно према другоме. Ни живот у другачијим културолошким окружењима није могао да прекине нашу духовну нит. Напросто, верујемо у њу и те вредности пренели смо на своју децу, сада и на своје унуке. И поред тога што живе у Западној Европи, наша деца су продужила традицију својих предака, своје породице. Сведоци смо да су, нарочито у последњој деценији, неке другачије вредности почеле да истискују ове наше древне. У Немачкој, примећујем, да вредности породице, наслеђа, а посебно вере, бледе. А када се изгуби вера у породицу, у Господа, у спасење, у људе, онда се губи вера и у себе, онда си изгубљен и отуђен чак и међу људима.
Примећујем и све гласнију животну филозофију егоизма и осамљене јединке. То је потпуна супротност мом систему породичне и националне саборности, славског колача као симбола традиције, вере у Господа и у људе. То је моја духовна, животна и једина вертикала.

O Србији на Западу и даље живе бројне предрасуде. Колики је то терет?

Истина је да су предрасуде о Србији наш највећи непријатељ у свету. Свако ко вас сретне, упозна, без обзира на то да ли је колега са клинике или први комшија, прилази вам са том предрасудом у погледу. Ви сте за њих лице Србије. Али кад волите своју земљу тада сте спремни и да је представите, браните, да поносно држите подигнуту главу и свакога самоуверено погледате у очи. Добру причу о својој земљи градите професионалношћу, пословним успесима који су једнаки или превазилазе домете колега. А када једном виде колико и какво знање сте донели из Србије, колико креативности, научне иновативности и постигнућа доносите болници у којој заједно радите, предрасуде падају а стиже и поштовање. Речју – ко год да сте и у којој год страној земљи да сте, будите најбољи у свом послу, будите добар човек и учинићете највише за добру причу о својој земљи. А да ли смо амбасадори своје земље? Ми смо више од тога – неимари који граде мостове међу народима и државама на битно другачији начин, али са истим циљем. Зато је сарадња наших амбасада и наше Цркве са дијаспором од највеће важности. У то сам се уверила и кроз посвећени рад амбасадорке Србије у Данској, а сада и у Норвешкој, Њ. е. Јасмине Марић Митровић.

Комплетан интервју прочитајте у нашем Дипос Магазину.