Svakodnevno živim ljubav prema Srbiji

Kada istorija stavi neku zemlju i narod u iskušenje, samo pravdoljubivi, slobodarski, junački narodi izlaze kao veliki, bez obzira na to koliko ih brojčano ima. Takav je naš, moj srpski narod – veliki u svojim istorijskim žrtvama i junaštvima. Slobodarski. Svoj. Otvara vrata svoje kuće, svoje trpeze, svoga srca. Srpskom narodu su u biću srdačnost i gostoprimstvo na koju „veliki svet“ nije navikao. Kada bi samo deo te osobine kao virus zarazio planetu, bilo bi nam svima bolje.

Ako podizanje mostova među narodima zamislimo, ne samo kao delatnost vlada, ambasada, konzulata i internacionalnih organizacija, već kao trud mnoštva različitih ljudi koji svojim životom, radom i sveukupnim angažmanom svakodnevno čine vezivno tkivo među različitim državama i kulturama, neminovno će nam se pojaviti lik prof. dr Nadežde Basare. Lekar impresivne karijere, izuzetne međunarodne naučne reputacije, veliko ime u medicini, posebno u oblasti transplantacije matičnih ćelija, ističe se svojim kosmopolitskim duhom, ali i snažnim rodoljubljem i dubokim korenom u zemlji porekla.
Gde god da živi, a trenutno je njena adresa u Nemačkoj, u gradu Flensburgu, gde je do prošle godine radila kao šef klinike za hematologiju, onkologiju i transplantaciju matičnih ćelija, kako kaže, uvek se vraća Srbiji i srpskom narodu. Karijeru je posvetila proučavanju i lečenju obolelih od najtežih bolesti, a njen naučni rad inspirisao je najuglednije lekare širom sveta da njene metode i zaključke primenjuju i produbljuju.

„Srpski narod, iako oduvek na oštrici istorije, uvek je nepogrešivo birao pravu stranu. Kada istorija stavi neku zemlju i narod u iskušenje, samo pravdoljubivi, slobodarski, junački narodi izlaze kao veliki, bez obzira na to koliko ih brojčano ima. Takav je naš, moj srpski narod – veliki u svojim istorijskim žrtvama i junaštvima. Slobodarski. Svoj. Otvara vrata svoje kuće, svoje trpeze, svoga srca. Ta dobrota imala je svoje istorijske posledice poput stvaranja prve Jugoslavije posle Velikog rata, koja će mnogo koštati. Pa opet, pre bih da pripadam narodu koji pravi istorijske greške, ako je uopšte reč o greškama, iz dobre i plemenite namere, nego bilo kom drugom i drugačijem. Srpskom narodu su u biću srdačnost i gostoprimstvo na koju ‘veliki svet’ nije navikao. Kada bi samo deo te osobine kao virus zarazio planetu, bilo bi nam svima bolje“, kaže prof. dr Nadežda Basara za “Dipos magazin”.

Koliko je proteklih godina, dok ste gradili međunarodno ime i ugled, bilo teško sačuvati veze sa Srbijom i ostati njen organski deo, uprkos udaljenosti? Sa kakvim emocijama danas dolazite u Beograd?

Tačno je da sam građanin sveta, ali po svetu kojekuda odlazim, a samo se u Srbiju vraćam. To je ta razlika između svakog mesta na planeti i moje jedine kuće koja je ovde. Verujem u maksimu koja kaže da su ti prijateljstva onakva kakav si čovek. Sve ove godine, decenije, moja porodica je sačuvala svoja prijateljstva, održavamo kontakte bezmalo svakodnevno, obilazimo se, delimo porodične radosti i tuge, delimo živote ma gde bili. Radujemo se jedni drugima kao kad smo bili deca, školarci, studenti… Na bliskost ne utiču ni daljine ni vreme. Kad god se sreli, kao da se nikada nismo ni rastajali. Za mene i mog supruga Beograd nije tek prestoni srpski grad, već prestonica naših života. Majke su nam rođene u Beogradu, nas su rodile u Beogradu, pa i ja sam svoju decu rodila u istoj bolnici. U ovom jedinstvenom gradu smo, eto, već tri generacije provodili svoja detinjstva, školovanja od osnovaca do doktora nauka, svadbovali, slavili slave – živeli. U Beogradu su grobovi naših roditelja, naših baka i deka, i pradeda. Rečju – u Beogradu smo kod kuće.

Šta čini vašu ličnu duhovnu vertikalu koja vam je pomogla da izgradite profesionalni integritet i međunarodni ugled?

Duhovna vertikala nije samo jedna stvar. To su ramena predaka na koje se svaka nova generacija uspinje da bi porodica rasla. To je sistem vrednosti koji nosiš iz porodice, a koju si usvojio više emocijama negoli saznanjima. One su večne i neraskidive. Potičem iz kuće koja neguje porodične vrednosti, tradiciju, poštovanje i uvažavanje svakog čoveka ko god i šta god bio, veru u ljudsku dobrotu, u ono načelo da dobru možeš da se nadaš samo ako dobro činiš. I moj suprug potiče iz slične porodice. Lako smo se prepoznali i zavoleli u mladosti i do dana današnjeg živimo u tom sistemu vrednosti, u toj duhovnoj vertikali punoj ljubavi prema drugima i jedno prema drugome. Ni život u drugačijim kulturološkim okruženjima nije mogao da prekine našu duhovnu nit. Naprosto, verujemo u nju i te vrednosti preneli smo na svoju decu, sada i na svoje unuke. I pored toga što žive u Zapadnoj Evropi, naša deca su produžila tradiciju svojih predaka, svoje porodice. Svedoci smo da su, naročito u poslednjoj deceniji, neke drugačije vrednosti počele da istiskuju ove naše drevne. U Nemačkoj, primećujem, da vrednosti porodice, nasleđa, a posebno vere, blede. A kada se izgubi vera u porodicu, u Gospoda, u spasenje, u ljude, onda se gubi vera i u sebe, onda si izgubljen i otuđen čak i među ljudima.
Primećujem i sve glasniju životnu filozofiju egoizma i osamljene jedinke. To je potpuna suprotnost mom sistemu porodične i nacionalne sabornosti, slavskog kolača kao simbola tradicije, vere u Gospoda i u ljude. To je moja duhovna, životna i jedina vertikala.

O Srbiji na Zapadu i dalje žive brojne predrasude. Koliki je to teret?

Istina je da su predrasude o Srbiji naš najveći neprijatelj u svetu. Svako ko vas sretne, upozna, bez obzira na to da li je kolega sa klinike ili prvi komšija, prilazi vam sa tom predrasudom u pogledu. Vi ste za njih lice Srbije. Ali kad volite svoju zemlju tada ste spremni i da je predstavite, branite, da ponosno držite podignutu glavu i svakoga samouvereno pogledate u oči. Dobru priču o svojoj zemlji gradite profesionalnošću, poslovnim uspesima koji su jednaki ili prevazilaze domete kolega. A kada jednom vide koliko i kakvo znanje ste doneli iz Srbije, koliko kreativnosti, naučne inovativnosti i postignuća donosite bolnici u kojoj zajedno radite, predrasude padaju a stiže i poštovanje. Rečju – ko god da ste i u kojoj god stranoj zemlji da ste, budite najbolji u svom poslu, budite dobar čovek i učinićete najviše za dobru priču o svojoj zemlji. A da li smo ambasadori svoje zemlje? Mi smo više od toga – neimari koji grade mostove među narodima i državama na bitno drugačiji način, ali sa istim ciljem. Zato je saradnja naših ambasada i naše Crkve sa dijasporom od najveće važnosti. U to sam se uverila i kroz posvećeni rad ambasadorke Srbije u Danskoj, a sada i u Norveškoj, NJ. e. Jasmine Marić Mitrović.

Kompletan intervju pročitajte u našem Dipos Magazinu.