Женски спорт на овим просторима дуго је био у сенци резултата мушког, али даме у дресовима нашле су начин да свету покажу ко су и какве су. Тихо и без помпе, мало по мало, спортисткиње су постале истински национални хероји. Оне носе све одлике архетипа српске жене: тихе али храбре, одане и поуздане, снажне и дискретне. И не само то, већ и најјаче и најстаменије онда када је најтеже

У свету у којем доминирају приче о мушким рекордима, милионским трансферима и препуним стадионима, Србија је пронашла своје истинске хероје и узоре тамо где их, привидно, није очекивала – међу спортисткињама. Снага ових јединствених жена није само у освојеним медаљама, већ у упорности да пробију зидове тишине, лимите „другог плана“ и мањка подршке.
Данас, српске спортисткиње представљају оно најбоље што земља има да понуди спортском свету: таленат, дисциплину и упорност. Оне су слика архетипа српске жене: тихе али храбре, одане и поуздане, снажне и дискретне. И не само то, већ и најјаче и најстаменије онда када је најтеже. По оцени многих, поред огромног талента које поседују, наше спортискиње сврставају се и међу најлепше жене у глобалном спорту.
Данас, када је све пехаре и медаље женског спорта немогуће и пребројити, поглед уназад неминовно води ка храбрим девојкама, које су, упркос проблемима, радом и талентом трасирале стазе којима ће пролазити нове генерације. Успеси нису дошли лако нити преко ноћи.

Славље златних српских кошаркашица

Некада давно, док су се лопте тек закотрљале по покошеним ливадама градских периферија мало ко је могао да замисли да ће жене са ових простора исписати најлепше странице светског спорта. А онда је из Ћуприје, хитрим кораком закорачила Вера Николић – седамнаестогодишња девојка која је 1966. године у Будимпешти шокирала Европу и постала најмлађа шампионка на 800 метара. Само две године касније, у Лондону, ритам њеног корака постао је светски рекорд (2:00.5) и јасан знак да се снови остварују.
Антологије памте да је дуго типично мушки спорт – фудбал, затегао пертле и дамама. Женски фудбалски клуб „Слога“ из Земуна основан још 1969. најстарији је женски спортски клуб који и данас живи и постиже успехе. Одбојка је имала нешто другачији пут и лакше се примала међу младима, па су југословенске одбојкашице још 1951. биле треће у Европи. Осам година касније кошаркашице су се домогле четвртог места на Старом континенту. Ипак, били су то само почеци, а најсјајније медаље биле су још далеко од чекића.

Успеси у теквонду: Тијана Богдановић и Милица Мандић

На београдском Црвеном крсту стасавала је нешто касније још једна легенда – Светлана Китић. Проглашена за најбољу рукометашицу свих времена, Китићева је водила Раднички до европских круна 1976, 1980. и 1984. године, док је са репрезентацијом Југославије освајала олимпијско сребро у Москви и злато у Лос Анђелесу. Њени голови нису били само бројке – били су рафали инспирације, доказ да жене могу да командују и најтврђим аренама спорта.

Док се свет касних осамдесетих преслагао, на стрелишту у Сеулу 1988. године тишину је пресекла Јасна Шекарић – прва Српкиња са олимпијским златом. Хладне руке, мирно око и челична концентрација донеле су јој, поред злата, и бронзу – али и почасно место у историји као симбола упорности и достојанства, а то је наставила да буде и у надолазећем миленијуму. Те исте Олимпијске игре обележио је и неочекивани подвиг женске кошаркашке репрезентације Југославије, предвођене Анђелијом Арбутином, која је дошла до изненађујуће бронзане медаље – симболично потврђујући да и екипни женски спорт има снагу да пише велике приче. Наравно, прича о златном женском спорту Србије не би била потпуна без макар спомена тенисерке Монике Селеш, каратисткиње Тање Петровић, Соње Петровић, удате Васић, једне од најбољих кошаркашица које смо икада имали или Ангелине Топић која још није рекла последњу реч у спорту.

Комплетан текст прочитајте у нашем Дипос Магазину