Ћирилица је врло старо писмо, настало у време постојања старословенског језика. Током историје проширила се међу свим Словенима православног обреда а од XII века постала је главно писмо ових народа.
Иако је ћирилица једно од два службена писма у Србији, за српски народ она је много више од тога – симбол је културног идентитета, историје и језичке посебности. Настала је у 9. веку и кроз историју је обликовала и чувала језик, књижевност и духовност. Њоме су писани први закони, песме, еванђеља, повеље, а данас и књиге, уџбеници, часописи, научна дела. Према речима академика Матије Бећковића „Ћирилица је духовни ДНК народа који њоме пише.“

Песнички речено, ћирилица је спона између оног што смо били и оног што јесмо. Није случајно што је, управо на овом писму, исписан „Горски вијенац“, што је 1494. године на Цетињу, у штампарији Црнојевића одштампан „Октоих“ прва ћирилична књига Јужних Словена, што је на њему усвојен Душанов законик или што су баш њени облици урезани у плоче Хиландара, Дечана и Студенице.
У Србији ћирилично писмо има јасно дефинисани статус уставом заштићеног писма, чиме се потврђује посебан идентитетски и културни значај. Према нашем Уставу, службени језик у Србији је српски, а службено писмо – ћириличко. Ова одредба чини ћирилицу не само средством комуникације, већ и симболом државности и културног континуитета.
Поред тога, њено коришћење уређено је Законом о службеној употреби језика и писма. Обавезна је у актима државних органа, јавних институција, просвете, као и у медијима који се финансирају из буџета. Ћирилица је такође препозната Законом о култури као део културног наслеђа Србије. То је уједно и разлог због којег је и овај Магазин који читате написан управо ћирилицом, јер је наше Друштво активно укључено у очувању наше културне баштине.
Према речима професора др Срете Танасића, научног саветника Института за српски језик САНУ „Ћирилица је једино српско национално писмо и кључни елемент културног идентитета српског народа. Највећи део српске културне баштине, укључујући најзначајније њене споменике попут Мирослављевог јеванђеља, написан је ћирилицом. Она је суштински део нашег културног наслеђа којим би требало да се поносимо“.
Прослављени српски редитељ Емир Кустурица још је језгровитије дефинише органску везу ћириличког писма и трајања српског народа.
„Ћирилица је наше памћење. Она је графичко лице српског народа – рекао је Кустурица.
Свој графички лик, међутим, српски народ није стекао ни лако ни преко ноћи. У данашњој ћирилици сабран је предани рад генерација учењака од Средњег века до данас. Њени корени везују се за дело Светих Ћирила и Методија, који су у 9. веку створили глагољицу као прво писмо прилагођено словенским гласовима, а у част солунске браће 24. мај установљен је као Дан словенске писмености и културе. Њихови ништа мање важни ученици, Климент и Наум, саставили су ново писмо – ћирилицу, које је објединило.

Али појавио се проблем на простору средњовековне Србије – старословенски језик, први књижевни језик свих Словена, никада није био говорни језик српског народа. На овом језику вршена је служба у цркви. Тако настаје српска редакција – српскословенски, са више народних речи који такође није био говорни језик, али су на њему у цркви певане молитве.
Паралелно са турском окупацијом, Црква је у Србију позвала руске учитеље који су са собом донели рускословенски језик, који се у православним црквама балканских Словена задржао до данас, са мањим разликама. Међутим и тај језик је народу био неразумљив, па су у писању и говору поново уношени елементи народног српског језика. Настала је мешавина језика у науци је позната као славјаносербски језик, који је остао у употреби, као званичан књижевни језик, до краја 19. века.
Прича о српској ћирилици, ипак, неодвојива је од Вука Стефановића Караџића, који се залагао се за употребу народног језика као књижевног. Сматра не само њеним творцем, већ и најагилнијим промотером начела „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Вук се тиме ослонио на делатност филолога Саве Мркаља, који се залагао за реформу писма и правописа на начелу „један глас – једно слово“ и сачинио кодификовани систем писане комуникације, али и један од стубова нашег идентитета. Оно повезује епохе, земљу и језик и интернационални је бренд Србије. Вуково писмо тако је постало симбол Србије.
Караџић је у реформи избацио сувишна слова из руске ћирилице, задржао 24 старословенска знака, преузео Ј из латинице и увео пет нових слова – Ћ, Ђ, Џ, Њ и Љ.

Када би се организовао избор за најлепше слово српске ћирилице, која се по имену њеног творца, некада називала и „вуковица“, велика је шанса да би победило слово „Ћ“. Стручњаци за писмо и типографију кажу да је ово слово визуелно елегантно, калиграфски привлачно и изазовно, ритмично и хамонично. Ово писмено, међутим, носи и додатну идентитетску вредност, јер је уз још неколико других Вукових слова, јасно обележје српског језика.
Оно што је „Ћ“ међу осталим словима, то је и српска ћирилица међу другим писмима. Она је Србији, како то сликовито указују филолози, оно што је корен стаблу. Као светиња која се чувала и наслеђивала кроз векове, ћирилица данас није само писмо – она је глас предака и трајна веза која спаја епохе, земљу и језик.
Због тога не чуди да се изградње првог српског Музеја ћирилице у Рачи у близини истоименог манастира и Бајине Баште финансирана од државе као пројекат националне важности.
Према речима Синише Спасојевића, иницијатора и руководиоца овог пројекта, пројекат је заснован на заоставштини преписивачке школе у манастиру Рача (задужбини краља Милутина) за време Османлија, када је сачуван велики број вредних средњовековних књига. Поред тога, за време Другог светског рата у овом манастиру сачувано је чувено „Мирослављево јеванђеље“, рукопис најлепше српске ћирилице.
Музеј чије је свечано отварање планирано у 2025. години, представљаће важан културни центар и биће посвећен очувању и промовисању једног од најважнијих делова српске културне баштине.

Детаљније о ћирилици као и бројне теме из области дипломатије, културе и богатог историјског наслеђа Србије, можете пронаћи у Дипос Магазину.