СРПСКЕ ДИПЛОМАТЕ

Један од пионира српског новинарства и зачетник уставобранитељског покрета, Давидовић је имао значајан утицај на промену спољне политике кнеза Милоша, а свој живот посветио је политичком и културном напретку младе српске државе.

Рођен у Земуну 1789. године, Давидовић је у Беч отишао да би студирао медицину, где је упознао многе виђеније Србе тога доба, међу којима су на њега највећи утицај оставили Вук Стефановић Караџић и Јернеј Копитар. Међутим, убрзо је напустио студије, посветио се новинарству и покренуо „Новине сербске“ 1813. године, као и књижевни лист Забавник (на неки начин претечу данашњег Политикиног „Забавника”). Имао је истакнуту улогу у културном животу Срба у Хабзбуршкој монархији.

Током првих шест година „Новине сербске” имале су уговор за 1000 претплатника, а један од значајних претплатника био је и прота Матија Ненадовић. Остало је забележено да је Вук Стефановић Караџић објављивао у њима текстове и полемике са противницима реформаторских идеја о српском језику и правопису. Лист је излазио до 1821. године и имао велики значај у развоју српског новинарства. 

Кнежев секретар

Вративши се у Србију, тачније у Крагујевац, 1821. године, Димитрије ступа у службу кнеза Милоша Обреновића, где је постаје кнежев секретар. У почетку су му поверавани послови од мањег значаја, али му је рад са уским кругом људи блиским кнезу омогућавао да буде у току свих политичких збивања.

Кнез Милош Обреновић

Временом је након успешне провере оданости Обреновићу, постао кнежев први секретар. На тој се позицији, где често није постојала граница између приватних и државних послова, показао као веома вешт, и све поверене послове обављао је на време, што је било помало неуобичајено за тадашње владарево окружење.

Тако је његов утицај постајао све већи у креирању унутрашње и спољне политике. Неки савременици су га  сматрали кнежевим првим саветником, великим везиром и канцеларом.

Озбиљније је почео да се бави проблемом српске аутономије када је преводио влашки хатишериф (1827), упоређујући га са захтевима које је Србија поднела Турској и паралелно правио и нацрте за српски хатишериф.

Захваљујући познавању турског језика, био је члан делегације за преговоре са Турцима. У Цариграду је обавио три мисије и успео да заврши процес изградње српске аутономне државе.

Као кнежев секретар, био је дужан да брине и о увођењу културних установа и унапређењу просвете, једно време обављао је функцију министра просвете, а бавио се књижевношћу и историјом.

У Крагујевцу, су од 1834. почеле су да излазе и редовне „Новине сербске“, прве новине у Србији и службени лист Кнежевине Србије. За време док их је Давидовић уређивао имале су обележје политичког гласила. 

Сретењски устав

Димитрије је поштовао кнеза, али је често долазио у сукоб са њим и подносио оставке које кнез није прихватао. Сматран је човеком од највишег кнежевог поверења и најзаслужнијим за доношење Сретењског устава, који је написао за двадесет дана. Устав је био веома либералан у ондашњој европској политици. Њиме је прокламована подела власти на законодавну, извршну и судску.

Насловна страна Сретењског устава

По овом уставу, председника Совјета, као и све чиновнике, бирао је и постављао кнез, чиме је требало да започне нов период у развитку српске аутономије. Међутим, устав је био на снази 55 дана. Кнез Милош је под притиском Русије, Османског царства и Аустрије морао да га стави ван снаге, а Давидовића убрзо смени са свих државних положаја.

Послао га је у Смедерево, 1835. године, доделио му је кућу у центру града, имање у околини са 60 стабала квалитетних шљива и дао му 300 златних гроша годишње. Давидовић је на имању остао да живи сам, јер су супруга и сва деца умрли пре њега.

Умро је на свом имању 1838. године, где је првобитно највероватније био и сахрањен. Његови земни остаци касније су пренети на смедеревско гробље, где му је подигнута гробница сачувана до данас.

Одликован је орденом Светог Владимира ВИ степена, уз Милошеву сагласност, за рад на Хатишерифу из 1833. године.