Ђорђe Симић био је српски политичар, дипломата, два пута председник владе Краљевине Србије и један од оснивача Црвеног крста Србије.

Као син истакнутог уставобранитеља Стојана Симића, Ђорђе Симић рођен је 28. фебруара 1843. године у Београду. Након завршеног београдског Лицеја студирао је државне науке у Берлину, Хајделбергу и Паризу где се упознао и са Едуаром Лабулеом, теоретичарем француског либерализма.

У државну службу, ступио је 1867. године, a за само три године добио je положај секретара у Министарству иностраних послова. Међутим, Симић је највећи део свог професионалног живота провео у дипломатској служби као посланик у Софији, Петрограду Бечу, Цариграду и Риму.

Дипломатска каријера

За генералног конзула у Софији Симић је постављен 1882. године, и на тој позицији остао је до прекида дипломатских односа са Бугарском две године касније. На предлог Јована Ристића обављао је дужност начелника Министарства иностраних дела, а крајем 1887. године постављен је за посланика при царском двору у Русији. Учествовао је у раду Уставотворног одбора за израду нацрта Устава из 1888., али се као посланик суочавао и са проблемом краљице Наталије Обреновић. Краљица, која је уживала велики углед у Русији, у то време живела је ван Србије, и било јој је забрањено да виђа сина Александра у Београду. Због тога је често желела да прекрши забрану и допутује у Београд, а Симић је морао да је одвраћа од путовања.

краљица Наталија Обреновић 

За време Симићевога мандата избила је и афера око око етнографске карте у листу Известија, којом су подручја у Македонији приказана као део бугарске етничке скупине. Успео је да се избори за делимичну ревизију карте, на којој је Македонија означена као територија на којој живе македонски Словени.

Као посланик у Бечу службовао је два пута, од 1890. до 1894. и од 1906. до 1912. године.
Одмах након ступања на дужност, влада је од Симића тражила да учини све да се укине аустријска забрана увоза стоке из Србије. Припремао је преговоре за склапање Трговинског уговора са Аустријом, бранећи интересе Србије пред замеркама Беча да Србија пружа уточиште бугарским емигрантима, који су се противили бугарској влади.

Унутрашња политика

Председник владе Симић је био у два наврата. Први пут био је премијер само 3 месеца 1894. године. Била је то неутрална влада, чији је задатак био да брани династију и стишава страначке страсти. Међутим, таква влада није одговарала радикалима као парламентарној већини, па је дошла у кризу и убрзо пала због сукоба краљева Александра и Милана са радикалима. Други пут Симић је био председник владе и министар спољних послова од 17. децембра 1896. до 11. октобра 1897. године, а влада је током мандата постигла и запажене резултате. У време Критског устанка уочи Грчко-турског рата 1897. Симићева влада је преговарала са Турском и нудила неутралност, а заузврат је добила уступке у Македонском питању. Турска је допустила отварање српских школа у у битољском и солунском вилајету, а привремено је постављен српски владика у Скопљу. У унутрашњој политици Симићева влада тежила је смиривању политичких страсти, поправљању финансијског стања и наоружању војске због грчко-турског рата.

Каснија активност

Ђорђе Симић био је у неколико наврата члан Државног савета, а због односа са краљем Миланом и неколико пута пензионисан. Након Ивањданског атентата на краља, Милован Миловановић је оптужен и осуђен у одсутности на две године затвора. У тој оптужници се помињао и Ђорђе Симић. Као доказни материјал на суђењима су се користила и Симићева писма Сави Грујићу, али истрага против Симића била је обустављена. Након венчања Александра Обреновића, Симић је поново 1900. године постављен за члана Државног савета, исте године за посланика у Риму, а касније постаје сенатор и председник Државног савета као и српски посланик у Бечу.

краљ Милан Обреновић 

За време Првог српско-турског рата 1876.године, словенофилски кругови су преко Црвеног крста уплаћивали новац и слали помоћ и опрему за болнице.Ђорђе Симић је био један од оснивача Црвеног крста и његов дугогодишњи председник.

Приватан живот

Остало је забележено да је Симић био је човек отмених манира и један од најугледнијих школованих дипломата Краљевине Србије. По политичким начелима био је прави европски либерал, а у спољашњој политици русофил. Иза себе је оставио обимну рукописну заоставштину. У његовој богатој библиотеци чувана су многобројна историјски значајна документа, која су за време Првог светскога рата опљачкана.

Женио се четири пута. Прва супруга била је Јелена Карађорђевић, ћерка кнеза Александра Карађорђевића, што је изазвало подозрење на двору Обреновића. Јелена је изненада умрла током свадбеног путовања на језеру Комо у Италији. Друга супруга Јулка умрла је на порођају њиховог трећег детета, а трећа супруга била је удовица Јелка Бојовић. Након њене смрти Симић се оженио 23-годишњом бечлијком Леополдином Коумал, са којом је добио четврто дете, сина Георга Коумала Симића.