Srpski državnik, predsednik Vlade, jedan od ustavobranitelja i tvorac čuvenog „Načertanija“, Garašanin je pored Jovana Ristića i Nikole Pašića ostao zabeležen kao jedan od tri velika srpska državnika

Ilija Garašanin

Ilija Hadži-Milutinović rođen je 1812. godine u mestu Garaši kod Aranđelovca, po čemu je dobio nadimak Garašanin. Iliju su kao sina imućnog Hadži Milutina Savića, i učesnika oba ustanka, najpre podučavali privatni učitelji. Otac ga je kasnije poslao u grčku školu u Zemunu, a bio je i neko vreme u Orahovici, gde je naučio nemački jezik. Za razliku od drugih srpskih državnika toga toba, ostalo je zabeleženo da Ilija nije bio dovoljno učen niti se obrazovao u inostranstvu, što ga nije omelo u izgradnji uspešne karijere. Posedovao je izuzetan talenat za politiku i organizaciju državne uprave.

Nakon školovanja pomagao je ocu u trgovini, a 1837. ulazi u državnu službu za vreme kneza Miloša Obrenovića. Jedno vreme radio je u Beogradu, a knez ga je zatim postavio za zapovednika srpske vojske, a potom vojne policije i člana Državnoga saveta, iako je imao samo dvadeset i pet godina.

Nakon pogibije oca i starijeg brata u tzv. Vučićevoj buni, koju su ustavobranitelji organizovali protiv kneza Mihaila, da bi na presto doveli Aleksandra Karađorđevića, novi knez je 1842. godine  Garašanina postavio za pomoćnika ministra unutrašnjih poslova Tome Vučića Perišića. Kako je Vučić kasnije morao, na zahtev Rusije, da ode iz zemlje, Garašanin je umesto njega postao ministar unutrašnjih poslova i ostao na tom položaju sve do 1852.

Toma Vučić Perišić

Ličnost koja je stvarala modernu Srbiju

Smatra se da je Garašanin bio jedan od najvećih državnika i administratora ustavobraniteljskog vremena i ličnost koja je stvarala modernu Srbiju. Vodio je srpsku državnu politiku u vreme dva kneza, Aleksandra Karađorđevića i Mihaila Obrenovića, odlučno je zastupao načelo suvereniteta, dok je istovremeno, podržavao razvoj apsolutne monarhije, kao modela ustrojstva moderne Srbije. Za vreme kneza Aleksandra Karađorđevića bio je  pristalica borbe za velikosrpsku državu. Kasnije, kao ministar spoljnih poslova kneza Mihaila (1860—1868), Garašanin je bio naklonjen  jugoslovenskom rešenju. Bio je vrlo konzervativan u unutrašnjoj politici, a u spoljnoj prvi„ jugoslovenski” državnik među Srbima, smatrajući da samo jedna velika jugoslovenska država može održati svoju samostalnost.

Oformio je i ojačao policiju u Srbiji i birokratski način uprave, zastupao čvrstu liniju autoriteta i apsolutnu poslušnost potčinjenih. 

Načertanije

„Načertanije“(nacrt) je nekadašnji tajni “program spoljašnje i nacionalne politike Srbije“, koji je Garašanin napisao za kneza Aleksandra Karađorđevića, a prvi put je u celosti objavljen 1906. godine.

Prema Načertaniju, Srbija je trebalo da radi na oslobađanju Srba i ostalih Slovena i na pripajanju oblasti Bosne, Hercegovine, Crne Gore i Severne Albanije (što je podrazumevalo Kosovo i Metohiju), tada u sastavu Osmanskog carstva, te Srema, Bačke i Banata, tada u sastavu Austrougarske. Glavna propagandna aktivnost Srbije bi se zasnivala na pripremanju stanovništva ovih oblasti na sjedinjenje sa Srbijom.

Politička karijera duga tri i po decenije

U dugogodišnjoj državničkoj i političkoj karijeri, od tri i po decenije, Ilija Garašanin u dva maha nije bio u službi (1853—1856. i 1859—1861). Osvetoljubivi knez Miloš nije praštao ustavobraniteljima, pa ni Garašaninu, kojeg nije trpeo u svojoj blizini. Knez Mihailo, međutim, nije bio zlopamtilo, pa je vratio iskusnog političara državnim poslovima.

Knez Mihailo Obrenović

Bio je stub Mihailove apsolutističke politike i izraziti protivnik liberalnih ideja i demokratskih sloboda. Bavio se gotovo isključivo pitanjima spoljne politike. Prihvatio je Mihajlovu ideju rata s Turskom, a za vreme njegovoga ministrovanja, turski garnizoni napustili su sve tvrđave koje su držali u Srbiji, što se smatra najvećim uspehom srpske diplomatije toga doba.

Knez Mihailo otpustio je Iliju Garašanina 1867. godine, kada je odlučio da promeni svoju politiku. Tome se, kao uzrok, može dodati i pokretanje pitanja o nasleđu prestola i Garašaninovo protivljenje planiranoj kneževoj ženidbi sa rođakom Katarinom Konstantinović.

Međutim, kada je 1868. ubijen knez Mihailo u Košutnjaku, u blizini se našao i Garašanin. Njegova prisebnost, bogato državničko i policijsko iskustvo nalagali su mu da preduzme neophodne mere za održanje reda i mira.

Umetnička ilustracija atentata na kneza Mihaila u Košutnjaku 1868.

Poslednje godine svoga života Garašanin je proveo udaljen od politike, na svom imanju u Grockoj, gde je i umro 22. juna 1874. godine.

Bio je počasni član Društva srpske slovesnosti, dodeljen mu je Orden knjaza Danila i Obilića medalja. Njegov sin Milutin Garašanin bio je srpski diplomata i poslanik Srbije u Parizu. Danas, mnoge škole i ulice u Srbiji nose Garašaninovo ime.