Јелена Лазаревић, удата Балшић, касније Хранић, била је средњовековна племкиња, и трећа ћерка српског кнеза Лазара и кнегиње Милице. На двору у Крушевцу, поред мајке и рођаке Јефимије, стекла је знања из различитих области, због чега су је називали госпођа Лена или Учена. Забележено је да је била „висока стаса, танка струка, млечнобелог дугуљастог образа, златне косе, и да је поврх чела носила дијадему са безброј брилијаната и сафира”.

Фото: https://carsija.rs/pravoslavna-crkva-danas-slavi-svetu-jelenu-balsic/

Са непуних 20 година, Јелена се 1386. удала за доста старијег Ђурђа Другог Страцимировића Балшића, господара Зете и Горње Албаније и са њим имала сина јединца Балшу III. Tим браком Ђурађ је учврстио родбинске везе са владајућом породицом након смрти цара Душана Силног и распада Српског Царства.
Јелена се на двору Балшића посветила бризи о породици као и подизању и обнављању православних цркава посебно на подручју Бара и Улциња, иако јој је супруг поверавао и дипломатске послове.

Остаци Старог града у Бару

Косовски бој и погибија оца, као и ропство њеног мужа Ђурађа кога су заробили Турци, само су неки од трагичних догађаја који су обележили живот ове племкиње.
За откуп из турског ропства Ђурађ Други поред великог блага дао је и градове Скадар и Љеш, које ће касније победама у биткама вратити, али ће их затим уступити Млетачкој републици за провизију од хиљаду дуката годишње.
Након смрти супруга, 1403. године, Јелена је преузела управљање земљом. Одлучила је да помогне свом тада малолетном сину Балши у управљању државом, одричући се монашког живота својственом многим удовицама након Косовског боја. Красиле су је борбеност и одлучност, енергија и мудрост. Њена владавина обележена је ратовањем против Венеције (1405–1409), јер је желела да под окриље Зете врати градове Скадар и Дриваст, које је Венецији уступио Ђурађ.
Почетком 1404. сазива земаљски сабор у Бару, а скупу се обратила речима: „Ја стављам на овај престо сина Балшу, јер он је наследник свог оца, наследник славног имена Балшића и први ваш и мој господар. Али до његовог пунолетства ја ћу му помагати у управљању државом.”
Предложила је и да се поништи уговор којим је Скадар уступљен Млетачкој републици, и да се или мирним путем или борбом врати у састав Зете, за шта јој је Сабор дао снажну подршку.
Међутим, преговори са Млецима нису успели, па је после седмогодишње опсаде њена војска заузела Скадар, али су већ наредне године Млечани освојили Улцињ, Бар и Будву, на шта је упозоравао брат Деспот Стефан Лазаревић.

Деспот Стефан Лазаревић

Иако су Млечани позивали Балшу на преговоре, неповерљива Јелена сама је отишла у дипломатску мисију. Путовала је ратним бродом да би се сусрела са дуждом Михаилом Стеном успевши да склопи мир тако што је сву кривицу за побуну против Млечана преузела на себе.
Међутим, Млеци се ипак нису придржавали договора, а Јелена је била приморана да поново ратом поврати своје изгубљене територије.
Преудала се 1411. за босанског великог војводу Сандаља Хранића, господара Хума, са којим није имала деце. Удајом за босанског војводу некада најопаснијег Балшиног противника, омогућила је сину не само да сачува постојеће територије већ и да се осигура од могућих напада Млечана. Уз помоћ моћног очуха, Балша је 1413. године ратификовао мировни уговор са Млечанима и вратио изгубљене територије.
Али мир није трајао дуго. Млечани су поново заузели Будву и још неке делове Зете, а Балша, већ лошег здравља одлази у Србију како би затражио помоћ деспота Стефана Лазаревића. Међутим, свестан да ће убрзо умрети, он је сва своја државничка права тада пренео на ујака. У априлу 1421. године Балша умире у Београду, где је и сахрањен.
Деспот успева да помири млетачки сенат са сестром Јеленом, која у то време по други пут остаје удовица.
Тада се окренула духовном животу, а на Скадарском језеру, на острвцету Бешка, Јелена је 1440.године, три године пре своје смрти, подигла цркву Свете Богородице у којој ће је према сопственој жељи и сахранити.

Задужбина Јелене Балшић

Последње године живота провела је у овој задужбини, занимајући се за монаштво и проучавајући религиозну литературу. Свој мир пронашла је у преписци са својим духовником и исповедником Никоном Јерусалимцем, а њена писма и његови одговори представљају најлепше молитвене странице српског средњовековног песништва. Налазе се у Горичком зборнику који се данас чува у Архиву Српске академије наука и уметности.
Умрла је 1443. године, а исте године, Бар (некада престоно место њеног сина) по трећи је пут пао у руке Млечана, који су га држали наредних 128 година, све до турског освајања.