Јован Мариновић био је српски политичар и дипломата, председник Владе Кнежевине Србије а као најбољи познавалац францускога језика и дипломатских форми и стила стални саветник кнеза Михаила за спољну политику. Од 1873. до 1874. спровео је неколико значајних реформи српског политичког система важећи за попустљивог џентлменског политичара

Јован Мариновић рођен је 1821. у Сарајеву, који је тада било у Босанском пашалуку, а у Србију је дошао са стрицем, који је бежао из Босне. Школовао се у Крагујевцу и са шеснаест година ступио је у Кнежеву канцеларију.
Као државни питомац студирао је у Паризу, али је после само годину дана одлучио да се врати у Србију након збацивања кнеза Михаила Обреновића и избора Александра Карађорђевића за кнеза 1842. године.
Његови савременици говорили су да је Мариновиц́ био софистициран, господствен и човек који је веровао у европску културу и реформе као начин просвец́ивања српског друштва.

ДИПЛОМАТИЈА

Убрзо након повратка у Србију из Париза, постао је секретар владе, а затим и начелник у Кнежевој канцеларији од 1843. до 1856. године. Иако се у Париз вратио 1847. године, како би завршио своје школовање, у пракси је постао незванични српски амбасадор у Француској у периоду Јулске монархије.

У том периоду, Српска војска се постепено све више окретала развијеним западноевропским војскама у којима су пушке кремењаче биле замењене пушкама, које су уместо кремена имале поузданију капислу. Остало је забележено да је управо посредством Јована Мариновића, Министарство унутрашњих послова 1848. године купило у Белгији 5.500 комада нових пушака по цени од 10 форинти сребра за сваку.

Иако је званично заузимао друге положаје (био је секретар Државног савета до 1850.године), Мариновић је као помоћник Илије Гарашанина контролисао целу мрежу српске политичке пропаганде у Османском царству, упркос чињеници да је Русија тражила смењивање Гарашанина и Мариновића јер су били превише окренути Француској и пољским агентима Адама Чарторијског у Паризу и Београду.
Као начелник Кнежеве канцеларије саветовао је неутралност за време Кримског рата, и био министар финансија од 1856. до 1857. доносећи први закон о државном буџету. Наредних година, Мариновић је дефакто постао главна личност спољне политике Кнежевине Србије.

Постао је један од највреднијих државних службеника, и стални саветник кнеза Михаила за спољну политику. У пратњи кнеза путовао је у Цариград, али без великих политичких амбиција. Па ипак, упркос свом пасивном ставу, по Гарашаниновом повлачењу постао је вођа Конзервативаца, а из тог периода остала је богата српска културна заоставштина која најбоље сведочи о дешавањима на политичкој сцени, оличена у виду писама која је Илија Гарашанин слао Јовану Мариновићу.
У једном од писама из 1861. године наводи се да су прваци либерала “најзлобнији људи коју су се икада појавили у Србији”.
Такође у списима се појављује и кратка Гарашанинова белешка о уставном питању.“Како је могуће да Порта (Турска влада) намеће устав, који је извор свих закона у Србији, када Србија ужива независну самоуправу? Турска даје једном руком, али отима са другом. Србија нец́е моц́и да има добро законодавство док не отклони тај утицај,“ писао је Гарашанин.

РЕФОРМЕ И ПРВА СРУШЕНА СРПСКА ВЛАДА

Мариновић је био председник владе и министар иностраних послова од 5. новембра 1873. до 7. децембра 1874. у либералско-конзервативној влади. Како није био склон да води ускостраначку владу, изабрао је двојицу либерала, Чедомиља Мијатовића и Аћима Чумића. Мариновићева влада представила је скуп реформских закона, међу којима су били закон о подстицању индустријских предузећа и закон о шест дана орања земље (дан је била стара мера за површину која износи 5760 метара квадратних), као минимум земљишта у приватном власништву које је било заштићено од продаје или преузимања због дугова.

Тиме су српски сељаци који су били мали земљопоседници и у то време често губили имовину због зеленаштва, могли да поседују земљиште које би увек било у њиховом поседу.
Његова влада је увела је закон којим је укинуто батинање, реформисан затворски систем, систем средње и Велике школе и уведен сребрни српски динар.

Међутим, након што је 1874. изгубио вец́ину међу посланицима либерала у Сабору, Мариновиц́ев кабинет је постао прва српска влада која је срушена у Народној скупштини и која је расписала нове изборе.
После пораза на парламентарним изборима поднео је оставку, али је неколико година касније именован за српског посланика у Паризу у коме је боравио од 1879. до 1889. године.

ПРИВАТАН ЖИВОТ

Мариновић је био ожењен Персидом Анастасијевић, једном од пет ћерки богатог трговца Мише Анастасијевић. На њихов брак се гледало као на наставак праксе Мише Анастасијевића да своје ћерке удаје за важне доносиоце одлука у Кнежевини Србији, чиме је обезбеђивао лично богатство и ширио политички утицај.

Брак са Персидом довео га је у близак круг Илије Гарашанина, водећег српског политичара средином 19. века. Њих двојица су постали не само политички савезници, већ и блиски пријатељи.

Јован Мариновић и Персида имали су троје деце, два сина и ћерку, а њихов унук Петар био је авијатичар француског ратног ваздухопловства који се у Првом светском рату истакао као летећи ас.

Био је редован члан Друштва српске словесности у Београду, и основао задужбину при Српској краљевској академији за награде у области књижевности. О њему је у својој књизи “Јован Мариновић европски господин и српски дипломата” писао и познати Дејвид Мекензи, аутор многих биографија првака српске историје.

Јован Мариновић преминуо је 30. јула 1893. у Вилер сур Меру у Француској.