Кнегиња Милица била је владарка Србије, супруга српског кнеза Лазара, прва жена дипломата Србије и средњовековна списатељица која је канонизована у православну светитељку.

Kнегиња Милица

Милица Хребељановић, познатија као кнегиња Милица, рођена је око 1335. године. Била је чукунунука Вукана Немањића, најстаријег сина великог жупана Стефана Немање и ћерка кнеза Вратка, у народној традицији опеваног као Југ Богдан.
На родитељском двору примила је основе хришћанског живота и писменост, и била је чест гост на двору свог рођака, Цара Душана, где је са 18 година, упознала будућег супруга Лазара Хребељановића, који је био у царској служби. Лазар је иначе био син нижег властеличића Прибца, запосленог на двору цара Душана као пехарник, државни секретар и велики слуга.
Иако је по пореклу била принцеза немањићке крви, а по властелинском угледу рангирана далеко изнад свог будућег мужа, цар је Милицу дао младом племићу, јер га је заволео као сина. Тако је 1353. године, уз његов благослов ова љубав крунисана браком у којем су Лазар и Милица добили пет кћери и три сина.
Веома способан, Лазар се брзо осамосталио као владар, а кнегиња и кнез уредили су двор по угледу на двор цара Душана. Њихов дом у Крушевацу био је место сусрета многих умних људи тог времена, а имали су и богату библиотеку, у којој су се окупљали преводиоци и преписивачи. Децу су васпитавали домаћи и страни учитељи, а немерљив допринос дала је и монахиња Јефимија, удовица деспота Угљеше Мрњавчевића, која је на двору Хребељановића нашла уточиште.
За живота свог супруга од којег је била шест година млађа, Милица није била политички ангажована као Душанова супруга Јелена.
Међутим, након битке на Косову 1389. године, када је Србија изгубила кнеза, за његове наследнике почео је другачији живот, а за кнегињу време судбоносних одлука.
Тако је кнегиња Милица постала прва жена у историји Србије која је, у тешким државним околностима, преузела кормило Моравске Србије како би, пре свега, обезбедила наследство свом малолетном сину Стефану, коме је тада било тек петнаестак година.

Деспот Стефан Лазаревић, ктиторска фреска из цркве манастира Манасије

Иако јој је првобитно било понуђено да се са децом пресели у Дубровник, омиљена српска владарка остала је у опустошеној земљи, а поред бриге о малолетној деци, посветила се државним пословима у којима се показала као мудар стратег и дипломата.
Као намесница кнежевине Србије владала је од 1389. све до пунолетства свог сина Стефана 1393. године, а систем државне управе за време њене владавине био је уређен на традицији и правним основама Законика цара Душана.
Историја бележи да је три месеца након косовског боја, Милица увидела да угарски краљ Сигисмунд спрема нападе на Србију, због чега је прихватила савез са, до тада, највећим непријатељима, Турцима. Овај савез Србија је скупо платила примивши вазалне обавезе, али је цена којом га је српска кнегиња платила значила је њену велику личну жртву. Своју најмлађу ћерку, Оливеру, удала је за турског султана Бајазита 1390. године.

Прва српска дипломатска мисија коју су водиле жене

Први дипломатски успех кнегиње Милице остварен је у пролеће 1391. године, неколико месеци након што је ћерка Оливера предата у султанов харем у Едирну.
Стефанови описи љубазног пријема који је добио на султановом двору, доводећи своју сестру, су ободрили кнегињу Милицу да се следећег пролећа и сама упути на далеки пут.
Наиме, Милица није могла да свом супругу уприличи достојну сахрану јер је непрестано трагала за његовим телом. Сазнавши да се оно балзамовано налази у Цркви Вазнесења у Приштини, (иако није познато ко га је и како са бојног поља изнео и предао монасима на чување) Милица је од Бајазита измолила два обећања: да Турци неће прогањати Српску православну цркву и да јој допусти да уз помоћ црквених власти, припреми пренос моштију свог мужа из Приштине у крипту његове задужбине манастира Раванице. Захваљујући Бајазитовој сагласности, Милица је успела да са црквом и велможама организује свечани пренос моштију, што је био важан државни корак, јер је устоличење светитељског култа кнеза Лазара значило и учвршћење положаја њиховог сина Стефана.

Кнез Лазар и кнегиња Милица, Фреска, манастир Љубостиња

Кнегиња Милица је Стефану званично предала власт, уз сагласност цркве и племства, на државном сабору почетком 1394. године. Знајући да ће му бар још неко време њено искуство и савети бити потребни, она је, и поред тога што се већ замонашила у манастиру Жупањевцу под именом Јевгенија, наставила да му помаже у вођењу земље, остајући незаменљив саветник младог деспота. До смрти је стајала уз њега, и проналазила излазе и из најтежих прилика.
Млади Стефан владао је у време када је породица Лазаревић имала посебан положај на Бајазитовом двору, што историчари приписују Оливерином утицају. Али Стефанова жеља да се ослободи вазалства и ступи у контакт с Угарима, разбеснело је Бајазита па су деспотова безбедност и сигурност државе били жестоко пољуљани.

Бајазит I

Остало је забележено да се тада већ замонашена кнегиња са монахињом Јефимојом запутила у посету гневном Бајазиту, што је била прва српска дипломатска мисија коју су водиле жене. Под изговором да желе сагласност султана за пренос моштију Свете Петке из Трнова у Србију, монахиње су заправо спасавале будућност Србије. Историчари наводе да су, упркос свему, срдачно примљене захваљујући управо принцези Оливери.
Резултат посете био је да су мошти светитељке пренете али и да је договорен сусрет Стефана и Бајазита који је и уследио убрзо након посете монахиња након чега је Стефан повратио Бајазитову наклонст.
Друга посета монахиње Евгеније Султану одиграла се 1402. године када га је молила да сина Вука помири са братом. Док је била жива, кнегиња Милица је успевала и да смирује страсти између зараћене браће Вука и Стефана који су се сукобили око земље Бранковића на Косову. Након што је Стефан критиковао брата због лошег предвођења српске војске у боју, Вук се прикључио Бајазитовом сину Сулејману, једном од претендената на турски престо, што је изазвао њихов сукоб и тешко погодило књегињу. Из тог разлога она је отишла код Сулејмана да посредује у њиховом помирењу и браћању Вука у Србију. Међутим, мир је трајао док је она била жива, а чим је преминула, Вук се осилио, напустио двор и отишао код Сулејмана.

Манастир Љубостиња

Остатак живота проводила је у тишини своје задужбине, манастира Љубостиње. Ту је испратила своју животну пријатељицу, монахињу Јефимију, након чега је примила велику схиму, највиши степен монашког завета, као и ново монашко име, Јефронисија. Доживела је женидбу деспота Стефана у Београду, на његовом велелепном двору, где су се окупила готово сва њена деца.
Поред бављења политиком, ова знаменита Српкиња је позната и у књижевности, где је оставила траг написавши “Молитву матере” и “Удовству мојему зеник”, одломак из “Похвале кнезу Лазару” из 1403. године, која је сагорела у Народној библиотеци Србије након немачког бомбардовања 1941.
Њено име везује се за бројна доброчинства манастирима и црквама. Издала је 1392. године повељу манастиру Хиландару, даривајући једну цркву и неколико села. Три године касније, даривала је руски манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори, помагала је подизање манастира Сисојевац код Раванице, као и реконструкцију манастира Дечани после пљачке Турака.
Па ипак, круна њеног задужбинарства свакако је манастир Љубостиња код Трстеника, где је заједно са својом дружбеницом Јефимијом провела последње године свог живота.

Maнастир Љубостиња
Фото: Vladan Djordjevic, CC BY-SA 4.0 <https://creativecommons.org/licenses/by-sa/4.0>, via Wikimedia Commons

У манастиру је преминула 11. новембра 1405. године где је и сахрањена, а у саркофагу се и данас чувају њене мошти. Ожалила ју је цела Србија и хиландарски монаси. Канонизована је у светитељку па се Преподобна Јефросинија прославља 1. августа по новом календару, када и њен син деспот Стефан.
Љубав и поштовање коју је народ осећао према њој опеван је у песмама, а писац њеног житија свеочи да „по лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и мудри Одисеј у многим стварима. Ко ће изрећи сва њена дела“.