Дипломатски односи између Србије и Либије успостављени су 1955. године и традиционално су добри и партнерски, јер је Либија била једна од најзначајнијих арапских партнера бивше Југославије у области грађевинарства, здравства и војне индустрије. Политички дијалог је последњих година у застоју, због актуелног стања у Либији, али је недавна посета министарке спољних послова и међународне сарадње Либије Неџле Мохамед ел-Мангуш свакако била додатни импулс заједничким напорима да се дуга традиција пријатељства успешно оживи.
Србија и Либија су 2010. године потписале меморандум о сарадњи у области образовања. Данас у Београду постоји Либијско-арапска школа, док велики број либијских студената у Србији стичу универзитетско образовање.
Партнерски односи две земље потврђени су и сарадњом са Друштвом за издавање некретнина Дипос. На недавно одржаној свечаној церемонији садње стабла пријатељства, у седишту нашег Друштва са 10 амбасадора арапских земаља у Републици Србији, присуствовао је и амбасадор Либије у Београду, Мохамед Галбун.

Директор Друштва, господин Ђоко Кривокапић и амбасадор Либије у Републици Србији, господин Мохамед Галбун.

Четврта по величини држава афричког континента

Либија је смештена на северу Африке, на обали Средоземног мора, и представља четврту по величини државу афричког континента. Главни град је Триполи.
Привреда Либије заснована је на планској производњи, чија су окосница експлоатација нафте и гаса. Захваљујући томе има највећи БДП-а по становнику у Африци. Монетарна јединица је динар.
Основу пољопривредне производње представља гајење житарица , поврћа и воћа. Највеће плантаже урми налазе се у оази Куфра у Либијској пустињи, где је посађено око три милиона стабала.

У Либији постоји 84 образовне институције укључујући и 12 државних универзитета и неколицину приватних универзитета акредитованих од стране државних органа. Основно образовање је бесплатно за све грађане и обавезно у секундарном нивоу.
До почетка 21. века туризам у Либији је био у развитку, али је 2011. године ова индустрија потпуно уништена. Ова афричка земља позната је по остацима грчких и римских градова међу којима су најатрактивнији римски градови Сабрата и Лептис Магна, као и остаци грчког града Кирена.

Либију красе и изузетне природне лепоте а једна од њих су језера пешчаног мора Убари. Ова слана језера разбацана су по пешчаним динама и окружена су палминим дрвећем. Концентрација соли у овим језерима је до 5 пута већа него у мору, а разлог томе јесте што вода из њих константно испарава, а не пуни се свежом водом. Нека од ових језера су јарко црвене боје због присуства алги које бујају у сланом окружењу и стварају пигменте јаких боја.

Либијска револуција

Генерална скупштина Организације уједињених нација је 1949. године донела резолуцију у којој се наводи да Либија треба да постане независна пре 1. јануара 1952. године. Када је Либија прогласила независност у децембру 1951., била је прва држава која је остварила независност кроз УН и једна од првих европских колонија у Африци која је добила независност. Проглашена је уставном и наследном монархијом под краљем Идрисом.
Проналажење значајних нафтних резерви 1959. године и приходи који су уследили од продаје, омогућили су једној од најсиромашнијих држава на свету да се развије и стекне значајно богатство. Иако је нафта драстично унапредила финансије Владе, незадовољство народа настало у исто време са појавом насеризма и арапског национализма у северној Африци и Блиском истоку, расло је због претеране концентрације националног блага у рукама краља Идриса и националне елите.
Због тога је мања група официра, предвођена 28-годишњим капетаном Муамером ел Гадафијем, извршила 1969. државни удар против краља Идриса. Револуционари су укинули монархију и прогласили нову Либијску Арапску Републику.