СРПСКЕ ДИПЛОМАТЕ

Животна прича Михајла Идворског Пупина више подсећа на филмски сценарио него на сурово реалну и тешку борбу једног сиромашног емигранта. Србији и српском народу поклонио је све што је стекао – новчано богатство које се данас процењује на око 2 милијарде долара, али је и лобирајући успео да издејствује уједињење свих српских земаља на мировној конференцији у Паризу 1919. године.

Рођен је 9. октобра 1854. године у банатском селу Идвор. Због немаштине, али и прогона аустријских власти политички активних студената какав је био и Пупин, одлучио је да се отисне на пут у Америку. Продао је „књиге, сат, одећу, жути кожух и црну шубару“ да би дошао до потребне своте новаца и бродом ,,Вестфалија“, из потпалубља, стигао у Америку са само 5 центи.

Родна кућа Михајла Пупина у Идвору

(извор: Соњабгд, ЦЦ БY-СА 3.0 <https://creativecommons.org/licenses/by-sa/3.0>, виа Wикимедиа Цоммонс)

Пупинов ,,амерички сан“

У својој аутобиографији је записао: ,,Када сам се искрцао пре четрдесет и осам година у Касл Гардену, имао сам у џепу свега пет центи. И да сам уместо пет центи донео пет стотина долара, моја судбина у новој, мени потпуно непознатој земљи, не би била ништа друкчија. За младог досељеника и није несрећа да се овде искрца без пребијене паре у џепу; за младог човека уопште није несрећа бити без новаца, ако се одлучио да сам себи крчи пут самосталном животу, под условом да у себи има довољно снаге да савлада све тешкоће са којима ће се сукобити.”

Првих пет година млади Пупин радио је као физички радник, али је паралелно ишао у вечерњу школу. 1879. године уписао се на престижни Колумбија Универзитет и, као један од најбољих студената, добио пуну стипендију.

Данашња Пупинова сала на Универзитету Колумбија

Након завршених студија, наставио је усавршавање на Универзитету Кембриџ, а затим и на Универзитету у Берлину. Докторску дисертацију одбранио је 1889. године, када је и на јубиларном видовданском помену косовским јунацима у Берлину, одржао и чувени ,,заветни говор“. На Универзитету Колумбија предавао је као редовни професор теоријску електротехнику више од четрдесет година.

Иако је патентирао 34 проналаска, најпознатији су Пупинови калемови за пренос телефонског сигнала на дужим растојањима. Овај патент му је донео и светску славу и огромну зараду.

Био је члан Државног савета за истраживања и Државног саветодавног одбора за аеронаутику, из којег касније настаје НАСА, па се и Пупин наводи као један од оснивача ове институције.

Американац по образовању, али Србин по рођењу

Иако је живео у Америци, Пупин је увек је имао потребу да помогне свом народу.

1907. године основао је Словенско исељеничко друштво. Организовао је српске имигранте, а памти се и његов свесрпски сабор у Кливленду 1909. године.
Пупинов непосредни улазак у српску државну политику иницирао је 1910. године тадашњи министар спољних послова Милован Миловановић, који га је предложио за почасног конзула Србије у САД. Научник је у почетку одбијао такву могућност, али је 1911. године ипак прихватио готов указ о постављењу са потписом краља Петра.

Један од његових првих потеза био је повезивање организација Црвеног крста у Србији и САД-у. За време балканских ратова Пупин је издавао бесплатни дневни лист ,,Српски дневник“ како би правовремено информисао исељеништво. Константно се залагао за америчку подршку у борби за ослобођење балканских народа од отоманског милитаризма.

Када је извршен атентат у Сарајеву, истог дана је у Универзитетском клубу у Њујорку одржао говор у ком је аустријску репресивну политику навео као главни разлог трагедије.

Уочи пробоја Солунског фронта, заложио је своју огромну имовину успешног професора и проналазача како би српска војска добила опрему и наоружање. Организовао је и Коло српских сестара 1914. године и учествовао у сакупљању помоћи и упућивању добровољаца.

Остало је забележено да је председник Вилсон, иначе лични Пупинов пријатељ, 28. јула 1918. године подигао српску заставу на Белој кући и одржао говор у коме одаје почаст “племенитом српском народу”, који представља најзначајнију захвалницу Сједињених Америчких Држава српском народу икада јавно изречену.
Као члан Југословенског одбора, Пупин се веома брзо разочарао у југословенску идеју, а Пашић му је одузео статус почасног конзула. Међутим, када су 1919. савезници дословно избацили делегацију СХС са мировне конференције у Паризу, Пашић му је поново понудио ангажовање.

Амерички председник Вудро Вилсон

Тако је Пупин лично упутио меморандум председнику Вилсону, који је три дана касније дао изјаву о непризнавању Лондонског уговора потписаног између савезника са Италијом и прихватању Пупинових предлога. Захваљујући председнику Вилсону, на Париској мировној конференцији, све српске земље ушле су у састав Југославије.

Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор чак 18 универзитета.

За аутобиографско дело “Од пашњака до учењака” добио је Пулицерову награду. Аутобиографија је била обавезно штиво у америчким школама и представљала је морални образац који треба следити.
Умро је 1935. године. Сахрањен је у Њујорку. Име овог великана данас носе београдски булевар, бројни универзитети и институти, али и један кратер на Месецу.