SRPSKE DIPLOMATE

Životna priča Mihajla Idvorskog Pupina više podseća na filmski scenario nego na surovo realnu i tešku borbu jednog siromašnog emigranta. Srbiji i srpskom narodu poklonio je sve što je stekao – novčano bogatstvo koje se danas procenjuje na oko 2 milijarde dolara, ali je i lobirajući uspeo da izdejstvuje ujedinjenje svih srpskih zemalja na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine.

Rođen je 9. oktobra 1854. godine u banatskom selu Idvor. Zbog nemaštine, ali i progona austrijskih vlasti politički aktivnih studenata kakav je bio i Pupin, odlučio je da se otisne na put u Ameriku. Prodao je „knjige, sat, odeću, žuti kožuh i crnu šubaru“ da bi došao do potrebne svote novaca i brodom ,,Vestfalija“, iz potpalublja, stigao u Ameriku sa samo 5 centi.

Rodna kuća Mihajla Pupina u Idvoru

(izvor: Sonjabgd, CC BY-SA 3.0 <https://creativecommons.org/licenses/by-sa/3.0>, via Wikimedia Commons)

Pupinov ,,američki san“

U svojoj autobiografiji je zapisao: ,,Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.”

Prvih pet godina mladi Pupin radio je kao fizički radnik, ali je paralelno išao u večernju školu. 1879. godine upisao se na prestižni Kolumbija Univerzitet i, kao jedan od najboljih studenata, dobio punu stipendiju.

Današnja Pupinova sala na Univerzitetu Kolumbija

Nakon završenih studija, nastavio je usavršavanje na Univerzitetu Kembridž, a zatim i na Univerzitetu u Berlinu. Doktorsku disertaciju odbranio je 1889. godine, kada je i na jubilarnom vidovdanskom pomenu kosovskim junacima u Berlinu, održao i čuveni ,,zavetni govor“. Na Univerzitetu Kolumbija predavao je kao redovni profesor teorijsku elektrotehniku više od četrdeset godina.

Iako je patentirao 34 pronalaska, najpoznatiji su Pupinovi kalemovi za prenos telefonskog signala na dužim rastojanjima. Ovaj patent mu je doneo i svetsku slavu i ogromnu zaradu.

Bio je član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za aeronautiku, iz kojeg kasnije nastaje NASA, pa se i Pupin navodi kao jedan od osnivača ove institucije.

Amerikanac po obrazovanju, ali Srbin po rođenju

Iako je živeo u Americi, Pupin je uvek je imao potrebu da pomogne svom narodu.

1907. godine osnovao je Slovensko iseljeničko društvo. Organizovao je srpske imigrante, a pamti se i njegov svesrpski sabor u Klivlendu 1909. godine.
Pupinov neposredni ulazak u srpsku državnu politiku inicirao je 1910. godine tadašnji ministar spoljnih poslova Milovan Milovanović, koji ga je predložio za počasnog konzula Srbije u SAD. Naučnik je u početku odbijao takvu mogućnost, ali je 1911. godine ipak prihvatio gotov ukaz o postavljenju sa potpisom kralja Petra.

Jedan od njegovih prvih poteza bio je povezivanje organizacija Crvenog krsta u Srbiji i SAD-u. Za vreme balkanskih ratova Pupin je izdavao besplatni dnevni list ,,Srpski dnevnik“ kako bi pravovremeno informisao iseljeništvo. Konstantno se zalagao za američku podršku u borbi za oslobođenje balkanskih naroda od otomanskog militarizma.

Kada je izvršen atentat u Sarajevu, istog dana je u Univerzitetskom klubu u Njujorku održao govor u kom je austrijsku represivnu politiku naveo kao glavni razlog tragedije.

Uoči proboja Solunskog fronta, založio je svoju ogromnu imovinu uspešnog profesora i pronalazača kako bi srpska vojska dobila opremu i naoružanje. Organizovao je i Kolo srpskih sestara 1914. godine i učestvovao u sakupljanju pomoći i upućivanju dobrovoljaca.

Ostalo je zabeleženo da je predsednik Vilson, inače lični Pupinov prijatelj, 28. jula 1918. godine podigao srpsku zastavu na Beloj kući i održao govor u kome odaje počast “plemenitom srpskom narodu”, koji predstavlja najznačajniju zahvalnicu Sjedinjenih Američkih Država srpskom narodu ikada javno izrečenu.
Kao član Jugoslovenskog odbora, Pupin se veoma brzo razočarao u jugoslovensku ideju, a Pašić mu je oduzeo status počasnog konzula. Međutim, kada su 1919. saveznici doslovno izbacili delegaciju SHS sa mirovne konferencije u Parizu, Pašić mu je ponovo ponudio angažovanje.

Američki predsednik Vudro Vilson

Tako je Pupin lično uputio memorandum predsedniku Vilsonu, koji je tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom i prihvatanju Pupinovih predloga. Zahvaljujući predsedniku Vilsonu, na Pariskoj mirovnoj konferenciji, sve srpske zemlje ušle su u sastav Jugoslavije.

Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor čak 18 univerziteta.

Za autobiografsko delo “Od pašnjaka do učenjaka” dobio je Pulicerovu nagradu. Autobiografija je bila obavezno štivo u američkim školama i predstavljala je moralni obrazac koji treba slediti.
Umro je 1935. godine. Sahranjen je u Njujorku. Ime ovog velikana danas nose beogradski bulevar, brojni univerziteti i instituti, ali i jedan krater na Mesecu.