СРПСКЕ ДИПЛОМАТЕ

Милан Ракић је рођен 1876. године усред Кнез Михаилове улице, у угледној београдској породици. Отац Димитрије Мита Ракић био је министар финансија и први је превео дело “Јадници” Виктора Игоа на српски језик. Мајка Ана била је ћерка академика Милана Милићевића, књижевника, и председника Српске академије наука.

Од раног детињства, уз оца је добио богато опште васпитање, учио је клавир и француски језик, а велики утицај на њега имао је и његов деда по мајци, Милан Милићевић, велики познавалац народног живота и националне културе.

Миле Рачи, како су га звали, у Београду је завршио основну школу и гимназију, а правни факултет у Паризу у коме је заволео поезију. Форму својих песама и песничке вештине учио је од француских песника, прилагођавајући их свом сензибилитету. У Паризу се спријатељио са тада познатим Јованом Дучићићем, који га је и охрабривао да пише песме. Његова прва збирка песама наишла је на одличан пријем публике и отворила му врата поштовалаца уметности.

Јован Дучић и Милан Ракић

Од чиновника до дипломате

Занимљиво је да је Ракић, иако запамћен као песник, за живота написао свега педесетак песама и да је цео свој живот провео као изузетно поштован српски дипломата службујући у Скопљу, Солуну, Копенхагену, Софији и Риму.
Своју дипломатску каријеру започео је у Београду, и брзо напредовао од чиновника до дипломате.

Борац за национално ослобођење

Током службовања у Скопљу и Приштини, 1906. године, Ракић је био активан учесник борбе за национално ослобођење.
Пред почетак Балканског рата, напустио је дипломатску позицију у Београду, у Министарству иностраних дела, и прикључио се као добровољац одреду Војводе Вука. „Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку”, записао је Ракић.

По ослобођењу, био је први који је ушао у Приштину. Остало је забележено да се тада најпре упутио у конзулат, где је потражио велико црквено звоно које је у подруму 1908. сакрио од Турака. Заједно са војницима окачио га је о грану у порти православне цркве и први повукао уже како би огласило ослобођење.
За песниково службовање у српској војсци везује се још једна занимљива чињеница. Српска војска је током Првог балканског рата често рецитовала његову песму „На Газиместану” али је само неколицина знала да се међу њима налази и њен аутор.

За учешће у рату 1912. године Ракић је одликован Златном медаљом за храброст. Исте године био је један од чланова српске делегације на Конференцији мира у Лондону између балканских држава и Турске и био задужен за питање разграничења с Албанијом.

Српска војска у Првом светском рату

Први светски рат затекао га је у министарству у Нишу. Током рата био је саветник посланства у Букурешту, Стокхолму, Копенхагену, Софији, а од 1927. године и у Риму, где је провео последње дане своје дипломатске каријере, борећи се против агресивне политике Мусолинија према Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Остатак живота провео је у Београду, одбивши чак у два маха понуду намесника Павла Карађорђевића за место краљевог посланика у Вашингтону, а касније и Лондону.

Био је члан Српске краљевске академије и добитник је бројних одликовања. Уз Алексу Шантића, сматра се најуспелијим песником који је обновио српску родољубиву поезију. Ракићеве песме преведене су на многе језике, међу којима су и немачки, француски, италијански, руски, енгелски, мађарски и бугарски језик.

Њему у част установљена је песничка награда Милан Ракић, коју додељује Удружење књижевника Србије. Једна улица на Звездари носи његово име.

Био је ожењен Милицом, сестром свог друга из детињства Владете Ковачевића и ћерком министра, историчара и академика Љубомира Ковачевића, коју су савременици сматрали једном од најлепших жена Београда.