Миленко Стојковић, познатији као Војвода Миленко, био је један од најконтроверзнијих вођа Првог српског устанка, који је у многоме допринео остварењу државне независности. Рођен је 1769. године у селу Кличевцу поред Пожаревца, а у оближњем манастиру Нимнику, научио је слова и изучио терзијски занат, шијући народна одела у својој угледној и модерној радњи.

Устанак

Међутим, по убиству Хаџи Мустафа паше, крајем 1801. године, када су дахије почеле са ликвидацијом знаменитих Срба, Миленко се вратио у родни Кличевац, одакле је створио мрежу завереника за дизање Устанка. Због тога је Карађорђе Петровић током припрема за устанак са њим успоставио везу крајем 1803. Стојковић се одмах одазвао на Карађорђев позив да дигне људе на устанак у свом крају и био први, који је источно од Мораве, започео организовање становништва. Врло брзо подигао је цело Подунавље, а под његовом командом устаничка војска опколила је Пожаревац, а затим га и ослободила 12. маја 1804. године, након чега се придружио Карађорђевој устаничкој војсци, у опсади Београда. Када је у лето исте године, у време мисије Бећир паше, донета одлука да се погубе турске дахије (Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед-ага), због чије је окрутне владавине и дошло до незадовољства у народу, Карађорђе Петровић је одредио управо Миленка Стојковића као најпогоднијег да обави погубљење дахија, зашта је богато награђен новцем и скупоценим даровима.

Миленко је остао запамћен као неустрашиви јунак, што је и у каснијим биткама потврдио. Био је и један од чланова Савета, а за јунаштво и војне заслуге Карађорђе га је током лета 1806. прогласио за војводу.
Међутим, после одбране Делиграда 1809. године, када је уместо рањеног Карађорђа краће време Стојковић командовао свим устаничким снагама, почела је и његова свађа са вождом око политичких питања, па га је Карађорђе лишио команде над устаничком војском.

Иако је у првој фази Српске револуције, током Првог српског устанка, српску дипломатију практично водио вожд Карађорђе, реорганизацијом Правитељствујушчег совјета из 1811. године предвиђено је формирање попечитељстава (министарстава). За првог српског попечитеља иностраних дела постављен је војвода Миленко, који се залагао за ограничење владареве врховне власти и децентрализацију управе. Због тога се жестоко замерио Карађорђу, а након што је одбио да прихвати дужност Попечитеља иностраних дела – његова судбина била је запечаћена.

Харем

Слику неустрашивог борца који никада не губи битке потврдио је и у бици на Иванковцу у августу 1805. када је, са Петром Добрњцем и Стеваном Синђелићем, победио далеко јачу војску Хафиз-паше која се запутила ка Београду. Међутим, Војвода Миленко остао је запамћен и по свом приватном животу – чињеници да је, иако ожењен са Миленијом са којом је добио троје деце, имао свој харем по узору на турски.
У харему су биле Туркиње и Влахиње, робиње и слободне жене. Када би их се заситио обично их је удавао, продавао или поклањао, а ако су биле слободне једноставно би их отпустио. Према неким наводима Миленко је у свом харему имао 42 жене.

Протеривање из Србије

Кад је Миленко дошао у директан сукоб са Карађорђем, био је протеран из земље 1811. године. Отишао је у Русију, где је пензионисан у чину пуковника. Рсапустио је харем али је задржао само једну жену, извесну Катинку, са којом се касније и оженио и засновао породицу.
Умро је у Бахчисарају на Криму 1831. године.
Данас, једна улица у самом центру Београда носи његово име, а мештани његовог родног Кличевца су Стојковићу 2004. године открили спомен-плочу.