НАШ БЛОГ

СРПСКО-РУСКИ МАРШ

БИЛАТЕРАЛНИ ОДНОСИ

РЕПУБЛИКА СРБИЈА И РУСКА ФЕДЕРАЦИЈА

Билатерални односи између Руске Федерације и Републике Србије заснивају се на стратешком партнерству изграђеном на дубоком пријатељству два народа које, поред политичке подршке, подразумева и духовну, културну и језичку блискост.

Средњовековне везе

Везе између средњовековне Србије и Русије су превасходно биле верске и културолошке: у обе земље званични језик је био старословенски, а заједничка вера је било православно хришћанство. Први српски архиепископ Свети Сава замонашио се управо у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори.

Увидевши да му је потребна међународна подршка у борби против Османлија, вођа Првог српског устанка Карађорђе је 1804. године послао дипломатску делегацију у Русију коју су чинили прота Матија Ненадовић, Петар Чардаклија и Јован Протић. То је истовремено и била прва дипломатска мисија модерне Србије. Делегација је издејствовала велику финансијску помоћ. Русија је ушла у рат са Турском 1806. године, а цар је притекао у помоћ српским устаницима и упутио је руски одред у Србију. Уз подршку Русије, Срби су ослободили цео Београдски пашалук, неке делове Босне и Новопазарског санџака.

Букурешким миром из 1812. године Русија је издејствовала одређену самоуправу за Србе. То је био и први међународни уговор у српској историји у коме се модерна Србија помиње као субјекат, чиме је наша земља уведена у међународну заједницу.

После победе Русије над Турском, Једренским споразумом из 1829. године је решено и српско питање. Турска је под притиском Русије претходну самоуправу Србије коначно претворила у аутономију. Овај статус Кнежевине Србије у оквиру Османског царства потврђен је хатишерифима из 1830. и 1833. године, на којима су радили представници Русије, Србије и представник султана.

Званични дипломатски односи Кнежевине Србије и Руске Царевине успостављени су 1838. године, када је Герасим Васиљевич Вашћенко предао акредитивно писмо Милошу Обреновићу о свом постављењу на место конзула у Кнежевини Србији.

За период Српско-турског рата из 1876. године, у ком се велики број руских добровољаца борио на страни Срба, везује се и прича о Словенском маршу, једном од најлепших композиција Петра Иљича Чајковског. У овом делу, првобитно названом Српско-руски марш, Чајковски описује патњу Срба под турском окупацијом, злочине на Балкану, српску молбу за помоћ, као и марш руских добровољаца који су помагали Србима.

Петар Илич Чајковски, аутор српско-руског марша

(Извор: https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=49838)

Словенски марш и у XX веку

Руска помоћ била је и од пресудног значаја у Великом рату. Када је на албанску обалу стигло преко 100.000 српских војника, председник владе Никола Пашић је 15. јануара 1916. упутио писмо руском цару Николају ИИ тражећи помоћ. Руски цар је обавестио краља Велике Британије и председника Треће француске републике да ће, ако српска војска не буде спашена, Русија раскинути савез и повући се из рата. Након ове интервенције Французи су послали бродове и помоћ Србима, а Италија је дозволила српској војсци да уђе у Валону.

Русија и Србија се данас заједнички поносе и својом антифашистичком борбом у Другом светском рату и својим херојима који су од нацизма ослобађали Совјетски Савез, Југославију и већи део Европе. Хиљаде грађана Русије и Србије сваке године на Дан победе учествују у Бесмртном пуку пролазећи улицама и носећи фотографије својих рођака – ветерана војске и морнарице, партизана, бораца отпора или заробљеника. Обе земље схватиле су као свој задатак да сећање на своје жртве за одбрану човечанства негују и оснажују како би будућим генерацијама дале пример и научиле их колико су важни слобода и суверенитет.

Припадници Црвене армије у тек ослобођеном Београду
 (Извор: https://sr.wikipedia.org/w/index.php?curid=457954)

Током бомбардовања Југославије 1999. године, Русија се у Савету безбедности УН-а чврсто успротивила овој интервенцији НАТО-а, а председник Русије Владимир Путин окарактерисао је подршку независности српске покрајине Косово од стране појединих земаља као ,,неморалну“ и ,,противправну“.

Поред политичких, савремени односи се успешно развијају у свим областима, а посебно су интензивни у трговинској, енергетској, инфраструктурној, пољопривредној, војно-техничкој, научној и културној области, уз обострани интерес за њихово даље оснаживање.