Највећи српски комедиограф, Бранислав Нушић, рођен je 1864. у Београду као Алкибијад Нуша од оца Ђорђа (Георгијаса) цинцарског порекла и мајке Љубице.

Иако запамћен као књижевник, Нушић је био и новинар, фотограф, политичар, дипломата, члан Српске краљевске академије, председник Удружења југословенских драмских писаца, управник позоришта у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву, ратник добровољац у Српско-бугарском рату.

Његов отац Ђорђе био је угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство, па се породица преселила у Смедерево. Ту је Нушић провео своје детињство, похађао основну школу и матурирао. Када је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић, и ускоро је постао члан опозиционе Радикалне странке када први пут осећа снагу владајућег режима.

Дипломирао је правне науке у Београду на Великој школи и био је ратни добровољац у Српско-бугарском рату 1885. године. У том периоду пише збирке ,кратке приче и цртице које су годину дана касније издате као прва Нушићева објављена књига „Приповетке једног каплара”.

Међутим, због песме „Погреб два раба” објављене у „ Новом београдском дневнику” 1887. године Бранислав Нушић осуђен је на две године строгог затвора. Песма је изазвала велику пажњу народа, али је силно увредила и разбеснела краља Милана који је наредио да се Нушић ухапси и осуди. Иако је по налогу краља Нушић осуђен на две, ипак је помилован на молбу свог оца, и провео годину дана у пожаревачком затвору што ће се одразити на његов будући књижевни опус.

ДИПЛОМАТИЈА

После одслужене робије, Нушића исти краљ и његов тадашњи министар спољних послова шаљу у инострана представништва у Османско царство у којима је службовао и заступао интересе Србије пуних 10 година.

Дипломатски пут Нушића био је препун изазова заштите права и интереса Срба, а његови записи и књиге из тог периода печат су једног тешког времена.

Одмах по завршетку школовања примљен је у државну службу у Министарству иностраних дела. Ондашњи представници српске власти отворили су конзулате у европском делу тадашњег Османског царства, a 1889. отворени су конзулати и у Битољу и Приштини.

Своју дипломатску каријеру Нушић је започео 1889. године, као писар у Битољу, затим у Серезу, Солуну, Скопљу, а завршио је као вицеконзул у Конзулату Краљевине Србије у Приштини. Као српски дипломатски чиновник у том граду је провео највише времена, добро познавајући специфичности и проблеме које су пратиле српски народ на Косову у његово време, али и у прошлости. Био је веселе природе и за свакога је имао погодну реч, због чега је био омиљен код Срба. Био је сведок страдања српског становништва, што је описивао у својим писмима која су постала позната као „Писма конзула”.

Свој углед градио је на великој ревности, а Нушићева писма Краљевској влади и њеном Министарству иностраних дела више су личила на студиозне елаборате него на уобичајене извештаје.

Током Првог светског рата напустио је земљу са војском и боравио у Италији, Швајцарској и Француској.

КЊИЖЕВНИ ОПУС

Током своје каријере, Нушић је био први управник „Уметничког одсека“ министарства за просвету, управник Народног позоришта у Сарајеву, председник Удружења југословенских драмских аутора драматург Народног позоришта у Београду, управник Српског народног позоришта у Новом Саду, оснивач првог дјечијег позоришта и редован члан Српске краљевске академије.

Бранислав Нушић био је један од најплоднијих српских писаца, познат по свом упечатљивом и вансеријском хумору. Овековечио је свакодневицу српског друштва XIX и XX века, а његове социолошке анализе су актуелне и данас. Најзначајнији део његовог стваралаштва су позоришна дела, од којих су најпознатије комедије: „Госпођа министарка”, „Народни посланик”, „Сумњиво лице”, „Ожалошћена породица”, „Покојник”, које су преведене на бројне језике.

Још за његовог живота многе школе, улице у Београду, Битољу, Смедереву и Крагујевцу, кафане, удружења и певачка друштава називане су именом “Бранислав Нушић”. Носилац је бројних одликовања. Преминуо је 19. јануара 1938.године, а тога дана фасада зграде београдског Народног позоришта била је увијена у црно платно. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.