Односи Србије и Француске крајем 19. и почетком 20. века изграђени су захваљујући преданом раду српског правника, дипломате, политичара и професора који је дао огроман допринос приближавању двеју држава. О токовима српско-француских односа за “Дипос магазин” говори историчар др Станислав Сретеновић 

Споменик захвалности Француској на Калемегдану, готово пун век једно је од најпрепознатљивијих обележја српско-француских односа. Подигнут као израз захвалности за савезништво и помоћ у Првом светском рату, овај монумент временом је прерастао оквире историјског сећања и постао симбол трајне блискости двају народа. Импозантно дело, финансирано добровољним прилозима српских грађана, и данас подсећа да су Србија и Француска своје односе градиле постепено и кроз различите историјске фазе, да би у кључним тренуцима достигли снагу савезништва стратешког значаја.
Слично као калемегдански споменик, српско-француске односе симболизује и једна свакако вансеријска личност, која је све своје креативне снаге ставила у службу упознавања, бољег разумевања и сарадње Србије и Француске. Реч је о Миленку Веснићу (1863-1921), правнику, дипломати, политичару и професору који је у своје време дао огроман допринос приближавању двеју држава.
О личности Миленка Веснића, као и токовима историје српско-француских односа за “Дипос магазин” говори др Станислав Сретеновић, научни саветник Института за савремену историју, предавач на Факултету политичких наука, врсни познавалац историје односа Србије и Француске.

„Веснић је односе у Европи пажљиво пратио из Париза у коме је боравио са мањим прекидима као опуномоћени министар, ‘посланик на страни’, како се тада говорило, од 1903. до 1921. године. Његова активност се одвијала на трагу француско-српских дипломатских односа успостављених 1838. и 1839. године, када је Француска отворила свој конзулат у аутономној Кнежевини Србији, тада још увек под врховном влашћу султана. Ти односи никада нису били искључиво билатерални нити сразмерни. Француска је била велика сила која је морала да узима у обзир значај Османског царства, Хабзбуршке монархије и Руског царства, касније Италије и Немачке, на југоистоку Европе, док је Србија била мала сила која се борила за своје место у балканској и европској политици. Веснић je био дипломата који је ова ограничења умео да искористи. Његове идеје су биле засноване на дубоком осећају за међународно право и правду. Разумео је да у међународним односима мала Србија не може да се понаша попут великих сила тога доба. Сматрао је, зато, да је међународно право једини могући инструмент којим би могле да се заштите мале државе“, осликава лик Миленка Веснића наш саговорник.
Веснић је сматрао да је, после Русије, баш Француска главни ослонац српске спољне политике.
„Познавао је целокупну француску политичку и друштвену елиту којој је доследно објашњавао да је ‘франкофилска’ и ‘франкофонска’ Србија од највећег интереса за Француску у њеној источној политици. Разговарао је и са католичким свештеницима и са слободним зидарима, разумевајући да је њихов утицај на Балкану био значајан. Приликом одласка из Београда 1921, француски опуномоћени министар Жозеф Д΄ Фонтене је послао свом министарству извештај у коме је рекао: ‘Веснић је проверени, сигурни, непролазни пријатељ Француске’. Својом појавом и активношћу доприносио је изградњи и очувању ‘србофилских’ осећања у делу француског јавног мњења, код политичара, дипломата, парламентараца и актера француско-српских економских и културних односа“, каже др Сретеновић.

Имајући у виду целокупно Веснићево дело, због кога је често истицан као архитекта српско-француског савезништва, намеће се питање на чему је овај врсни дипломата градио свој утицај током мисије у Паризу.
Наш саговорник одговара да је реч о човеку изузетног образовања, школованом у Србији, Немачкој, Француској и Великој Британији, али који је био истински посвећеник свом послу.
„Научни и публицистички радови и знање неколико језика, нарочито енглеског, што је било ретко за оно време, веома су утицали на његову каријеру европског дипломате радо виђеног у мисијама по светским престоницама. Поред своје осећајности, углађености и образовања, познавао је и технике преговора карактеристичне за његово доба. Вешто је користио конкуренцију великих сила. Знао је да понуди уступке, да би затражио добитак на другој страни. Успешно је мењао различите технике преговарања 1914. године, у преговорима Србије о конкордату са Светом столицом, приликом мултилатералних преговора на Мировној конференцији у Паризу, или у билатерланим преговорима нове Краљевине СХС 1920. са Италијом у Рапалу“, објашњава др Сретеновић.
Важно је поменути да је у изградњи односа са великом силом, каква је у Веснићево време била Француска, овај вешти дипломата неуморно користио све канале које је имао на располагању.

„Посетом председника Емануела Макрона и Александра Вучића Споменику захвалности на Калемегдану 15. јула 2019. године, симболички, дан после француског државног празника и двеста тридесете годишњице пада Бастиље, француско-српска сећања су добила свој изворни, француски, српски и универзални смисао за који се залагао и Миленко Веснић – смисао мира, слободе, развоја и благостања“, закључује др Станислав Сретеновић.

Комплетан текст можете прочитати у нашем Дипос Магазину.