Српски државник, председник Владе, један од уставобранитеља и творац чувеног „Начертанија“, Гарашанин је поред Јована Ристића и Николе Пашића остао забележен као један од три велика српска државника

Илија Гарашанин

Илија Хаџи-Милутиновић рођен је 1812. године у месту Гараши код Аранђеловца, по чему је добио надимак Гарашанин. Илију су као сина имућног Хаџи Милутина Савића, и учесника оба устанка, најпре подучавали приватни учитељи. Отац га је касније послао у грчку школу у Земуну, а био је и неко време у Ораховици, где је научио немачки језик. За разлику од других српских државника тога тоба, остало је забележено да Илија није био довољно учен нити се образовао у иностранству, што га није омело у изградњи успешне каријере. Поседовао је изузетан таленат за политику и организацију државне управе.

Након школовања помагао је оцу у трговини, а 1837. улази у државну службу за време кнеза Милоша Обреновића. Једно време радио је у Београду, а кнез га је затим поставио за заповедника српске војске, а потом војне полиције и члана Државнога савета, иако је имао само двадесет и пет година.

Након погибије оца и старијег брата у тзв. Вучићевој буни, коју су уставобранитељи организовали против кнеза Михаила, да би на престо довели Александра Карађорђевића, нови кнез је 1842. године  Гарашанина поставио за помоћника министра унутрашњих послова Томе Вучића Перишића. Како је Вучић касније морао, на захтев Русије, да оде из земље, Гарашанин је уместо њега постао министар унутрашњих послова и остао на том положају све до 1852.

Томa Вучић Перишић

Личност која је стварала модерну Србију

Сматра се да је Гарашанин био један од највећих државника и администратора уставобранитељског времена и личност која је стварала модерну Србију. Водио је српску државну политику у време два кнеза, Александра Карађорђевића и Михаила Обреновића, одлучно је заступао начело суверенитета, док је истовремено, подржавао развој апсолутне монархије, као модела устројства модерне Србије. За време кнеза Александра Карађорђевића био је  присталица борбе за великосрпску државу. Касније, као министар спољних послова кнеза Михаила (1860—1868), Гарашанин је био наклоњен  југословенском решењу. Био је врло конзервативан у унутрашњој политици, а у спољној први„ југословенски” државник међу Србима, сматрајући да само једна велика југословенска држава може одржати своју самосталност.

Оформио је и ојачао полицију у Србији и бирократски начин управе, заступао чврсту линију ауторитета и апсолутну послушност потчињених. 

Начертаније

„Начертаније“(нацрт) је некадашњи тајни “програм спољашње и националне политике Србије“, који је Гарашанин написао за кнеза Александра Карађорђевића, а први пут је у целости објављен 1906. године.

Према Начертанију, Србија је требало да ради на ослобађању Срба и осталих Словена и на припајању области Босне, Херцеговине, Црне Горе и Северне Албаније (што је подразумевало Косово и Метохију), тада у саставу Османског царства, те Срема, Бачке и Баната, тада у саставу Аустроугарске. Главна пропагандна активност Србије би се заснивала на припремању становништва ових области на сједињење са Србијом.

Политичка каријера дуга три и по деценије

У дугогодишњој државничкој и политичкој каријери, од три и по деценије, Илија Гарашанин у два маха није био у служби (1853—1856. и 1859—1861). Осветољубиви кнез Милош није праштао уставобранитељима, па ни Гарашанину, којег није трпео у својој близини. Кнез Михаило, међутим, није био злопамтило, па је вратио искусног политичара државним пословима.

Кнез Михаило Oбреновић

Био је стуб Михаилове апсолутистичке политике и изразити противник либералних идеја и демократских слобода. Бавио се готово искључиво питањима спољне политике. Прихватио је Михајлову идеју рата с Турском, а за време његовога министровања, турски гарнизони напустили су све тврђаве које су држали у Србији, што се сматра највећим успехом српске дипломатије тога доба.

Кнез Михаило отпустио је Илију Гарашанина 1867. године, када је одлучио да промени своју политику. Томе се, као узрок, може додати и покретање питања о наслеђу престола и Гарашаниново противљење планираној кнежевој женидби са рођаком Катарином Константиновић.

Међутим, када је 1868. убијен кнез Михаило у Кошутњаку, у близини се нашао и Гарашанин. Његова присебност, богато државничко и полицијско искуство налагали су му да предузме неопходне мере за одржање реда и мира.

Уметничка илустрација атентата на кнеза Михаила у Кошутњаку 1868.

Последње године свога живота Гарашанин је провео удаљен од политике, на свом имању у Гроцкој, где је и умро 22. јуна 1874. године.

Био је почасни члан Друштва српске словесности, додељен му је Орден књаза Данила и Обилића медаља. Његов син Милутин Гарашанин био је српски дипломата и посланик Србије у Паризу. Данас, многе школе и улице у Србији носе Гарашаниново име.