НАШ БЛОГ

Иво Андрић: писац дипломата и дипломата-писац

СПРСКЕ ДИПЛОМАТЕ

СРПСКЕ ДИПЛОМАТЕ

,,Не само да дипломатија није за свакога, него се може слободно рећи да је мали број људи који заиста имају дара и звања за тај посао. То су људи добре али једноставне памети, људи упрошћене и ограничене осетљивости и хладна srcа, али не и лишени srcа и без сваке осетљивости, способни за претварање, али не затворени и тајанствени, још мање подли, снажни, али не и груби, брзи и одлучни, али не преки и брзоплети, стварни, трезвени, али и суви и досадни”,

записао је Иво Андрић у својој бележници о дипломатама.

Иво Андрић

(Извор: Стеван Крагујевић, ЦЦ БY-СА 3.0 РС <https://creativecommons.org/licenses/by-sa/3.0/rs/deed.en>, виа Wикимедиа Цоммонс)

Овај велики писац, есејиста, лиричар, критичар, хроничар и Нобеловац у дипломатској служби је провео 21 годину и у важним тренуцима за Југославију био на кључним позицијама.

Рођен је 9. октобра 1892. године у месту Долац код Травника. Након смрти оца Антуна, мајка Катарина двогодишњег Иву шаље у Вишеград код своје сестре. Гледајући свакодневно витичасте стубове на Дрини ћуприје, Андрић завршава основну школу у граду који ће обележити његово стваралаштво.

Мост на Дрини

Као гимназијалац, Иво постаје ватрени поборник југословенства и постаје енергичан борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. Ставови које је заузео у раној младости у великој мери су одредили његову даљу књижевну и дипломатску каријеру.

Након изласка са робије због деловања у организацији Млада Босна, Андрића у Загребу дочекује вест о уједињењу Јужних Словена у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, болест и егзистенцијална криза навели су га да се пресели у Београд, где већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера.

Од чиновника у посланству у Ватикану до другог човека југословенске дипломатије

У дипломатској служби Краљевине Југославије Андрић је био активан од 1920. до 1941. године. Службовао је у осам држава и десет градова: Ватикану, Букурешту, Трсту, Грацу, Марсеју, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.

(Извор: Тиессе, ЦЦ0, виа Wикимедиа Цоммонс)

Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: најпре је био постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу где је у јуну 1924. године одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине”.

Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсеју и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. Био је у прилици да се упозна са општим европским и светским питањима и проблемима о којима је расправљано у Женеви, што је допринело његовом бољем разумевању међународног положаја Краљевине Југославије у тадашњим околностима. Остало је забеИежено да је Андрић имао развијен осећај за достојанство народа и државе које је заступао и представљао, као и да је један документ увредљивог садржаја на рачун српског народа са индигнацијом вратио генералном секретару Друштва народа, Ерику Драмонду.

У Берлину Трећег рајха

Године 1939.  постављен је за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину. Ово службовање од готово пуне две године представља најделикатнији период његове дипломатске каријере. Сам је за те године рекао да су му најмучније у животу и из овог периода оставио стихове:

Доле, где ове речи пишем

Окужен ваздух груди стеже

Одмора нема будно око

Спутан живим и тешко дишем

Све ме је мање, све сам ниже.

С једне стране, био је у центру у ком су дириговани рушење Европе и пожар Другог светског рата. Са друге, суочавао се са чињеницом да се мимо њега као званичног представника државе, одржавају тајни контакти и преговори између Берлина и Београда у вези  приступања Југославије Тројном пакту. То га је веома погађало, па је у једном моменту затражио од министра иностраних послова да га повуче из Берлина. Андрић је обавештен 24. марта 1941. године да је Влада Краљевине Југославије донела одлуку да приступи Тројном пакту. Позван је у Беч где је присуствовао церемонији потписивања документа у чијој припреми није учествовао.

Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић је напустио Берлин и допутовао у Београд. Тиме се и завршила његова дипломатска мисија и, како се убрзо показало, његова дипломатска каријера. Други светски рат је провео у Београду у изолацији, у којој пише романе ,,Травничка хроника” и ,,На Дрини ћуприја”.

Нобелова награда

Нобелову награду за књижевност добио је 1961. године за епску снагу са којом је налазио теме и осликавао људске судбине извучене из историје његове земље. Захвалност за ово признање је изразио говором “О причи и причању”, у којем наводи:

,,Најпосле, зар се у прошлости као и у садашњости не суочавамо са сличним појавама и истим проблемима? Бити човек, рођен без свог знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек.”

На вест о Нобеловој награди, Андрић у свом дому, 1961. године

(Извор: Стеван Крагујевић, ЦЦ БY-СА 3.0 РС <https://creativecommons.org/licenses/by-sa/3.0/rs/deed.en>, виа Wикимедиа Цоммонс)

Целокупни новчани износ од награде Иво Андрић је поклонио библиотекарском фонду Босне и Херцеговине.