СРПСКЕ ДИПЛОМАТЕ

„Није се могао паметније утрошити један живот, ни боље искористити један таленат. Ништа није пропустио, нити упропастио. Са оним што је носио у себи, више се није могло дати него што је он дао,“ изјавио је једном приликом чувени историчар уметности Милан Кашанин говорећи о Јовану Дучићу.

Дучићев живот је био романтично путовање – од рођења у Требињу, студија у Женеви, дипломатске каријере у градовима попут Цариграда, Софије, Рима, Мадрида, Каира, па до смрти у Сједињеним Америчким Државама. Припадао је тада модерној категорији песника-дипломата. Сматра се првим амбасадором у југословенској и српској дипломатији.

Поткован знањем друштвених наука, филозофије и књижевности, својим наступом је често умео да очара присутне и да у разговорима буде невероватно занимљив. Имао је изузетну снагу убеђивања. Поред тога, био је и велики srcеломац.

Дипломатска каријера

У свет дипломатије Јован Дучић ушао је непосредно пред Први светски рат. У току 30 година службе био је у девет држава и 13 мисија (три пута у Италији, по два пута у Грчкој и Шпанији, Бугарској, Швајцарској, Египту, Мађарској, Румунији, Португалији).

Након избијања анексионе кризе, српска влада га је послала у Рим са задатком да ради на пропаганди против анексије Босне и Херцеговине. У Риму је објавио брошуру под називом Аннессионе делла Босниа е делл Ерзеговина е ла qуестионе Серба, која је уручена посланицима италијанског парламента уочи расправе о том питању, у нади да ће се изјаснити против анексије Босне и Херцеговине.

Други светски рат и капитулацију Југославије дочекао је као амбасадор у Мадриду, где је остао све до одлуке Краљевине Југославије о прекиду дипломатских односа са Шпанијом због њеног признавања Независне Државе Хрватске.  Одатле прелази у САД, у град Гера у Индијани где је до смрти живео код свог рођака, индустријалца Михаила Дучића. Умро  је 7. априла 1943. године.

Дучић је један је од ретких који је оставио јединствена историјска сведочанства и своја виђења појединих личности: бугарског краља Фердинанда Кобуршког, египатског краља Фуада, италијанског краља Емануела и многих других. Оставио је забелешке, судове о појединим народима, оцене, предвиђања, анализе стања у Европи, о Малој Антанти, Балкану, југословенско-италијанским односима. Већ 1932. године записао је како је Хитлер опасност за Немачку и за цео свет.

Бројна одликовања највишег степена говоре о великом дипломатском угледу који је уживао: орден југословенске круне, орден Светог Саве И степена, египатско одликовање Орден Нила, чехословачко одликовање Орден белог лава, орден италијанске круне (најстарије одликовање Краљевине Италије установљено након уједињења), орден румунске звезде, мађарски орден за заслуге…

Легенде из службовања у Будимпешти

За његово службовање у Будимпешти везују се две легенде.

Прва је прича да по доласку није био задовољан уобичајеном униформом коју су носили амбасадори и посланици и да је наручио да му се по сопственом нацрту сашије нова, у којој ће предати акредитивна писма. То је и учинио у новом оделу, приликом чега је наручио је свечани фијакер и упрегао четири бела коња, што је била велика атракција у то време.

Друга легенда је да је веома угледна и привлачна грофица из Трансилваније желела је да се упозна Дучића, о коме се причало месецима. Када се то и догодило, они су се заљубили једно у друго. Након што је Дучић отишао у Рим, грофица му је поклонила своју вилу у знак сећања на њихову велику љубав. У овој згради данас је смештена амбасада Републике Србије у Будимпешти, са оригиналним намештајем из тог времена.

Песништво

Стихови Јована Дучића данас су део културе Србије. Његова најпознатија дела, као што су Јабланови, Песма жени или Залазак сунца, представљају инспирацију за многе савремене песнике. Збирке овог песника се данас поклањају као исказ љубави.

Једно од најчитанијих дела српске књижевности је филозофско дело Благо цара Радована, својеврсна збирка мудрости, запажања о животу и интригантним судбинским темама.

Као писац-песник био је познат у српским и европским круговима и уживао је велики углед. Био је члан Српске краљевске академије и један од ретких чланова Лондонског књижевног клуба који су потицали из иностранства.

Требиње – Дучићев град

Дучић је свом родном граду поклонио бројна културна добра, укључујући и први споменик Његошу подигнут 1932. године. Драгиша Брашован, један од најпознатијих архитеката међуратне Југославије, ангажован је да уреди простор око споменика. Дучић је Требињу такође оставио и споменик Јелени Анжујској, мајци српских краљева Милутина и Драгутина, изузетној личности српске историје. Данашњи Музеј Херцеговине настао као плод идеје најпознатијег Требињца.

ПРЕПОРУЧУЈЕМО изложбу ,,Трагање за новим“

Поводом 150 година од рођења Јована Дучића, Српска академија наука и уметности прогласила је 2021. годином овог великог српског песника, књижевнике и дипломате.

Позивамо вас да до 7. новембра у Галерији САНУ посетите изложбу ,,Трагање за новим”, која прати великог песника од рођења до преноса његових посмртних остатака у родни град 2000. године. На изложби је изложена биста Јована Дучића, рад вајара Ивана Мештровића, као и око 150 оригиналних докумената, фотографија, партитура композиција на Дучићеве стихове, личних предмета, уз велики број репродукованих експоната.