РЕПУБЛИКА СРБИЈА И ИСЛАМСКА РЕПУБЛИКА ПАКИСТАН

Исламска Република Пакистан 23. марта прославља свој Национални дан, обележавајући усвајање Лахорске резолуције из 1940. године којом су постављени темељи за каснију независност од британске империје.

Име Пакистан, које на персијском и урду језику значи ,,земља чистог”, је први пут употребљено 1933. године у памфлету „Сад или никад”, којим се позива на стварање независне муслиманске државе. Овај назив је званично усвојен 1947. године, а данашње име Исламска Република Пакистан, је у употреби од 1957. године.

Пакистан је међународно признат 14. августа 1947. године. Први устав ове земље је ступио на снагу 1956. године, такође 23. марта.

Фаисал џамија, Исламабад

Демографска слика Пакистана је одраз вишевековног мешања култура и религија. Данас 96% становништва чине муслимани. Породица и традиционалне вредности се високо цене. Кухиња, архитектура, начин одевања и књижевност су резултат великог утицаја муслиманских владара и историје ове регије.

Иако само 8% пакистанског становништва говори језиком урду као примарним, он је 1947. године проглашен за званични језик у циљу промовисања националног јединства. Урду се пише модификованим персијско-арапским писмом. Његова основа је хинду, а обогаћен је речима из арапског, турског, персијског и енглеског језика. Енглески језик је уставом проглашен за други званичан језик.

Пољопривреда запошљава око 40% укупне радне снаге. У Пакистану се највише узгајају памук, пшеница, пиринач, воће и поврће. Производи које Пакистан највише извози су текстил, пиринач, риба, теписи и ћилими. Ипак, већински део извоза Пакистана чине текстилни производи.

У Пакистану се налази друга највиша планина на свету – К2, као и велики број веома високих венаца. Штавише, три највећа планинска ланца – Хималаји, Каракорум и Хиндукуш – се налазе се у овој земљи. Због ових природних лепота Пакистан је једна од најпривлачнијих дестинација за планинаре.

Билатерални односи Србије и Пакистана

Са око 200 милиона становника, данас ова моћна азијска земља настоји да унапреди  односе са Србијом. Пакистан има амбасаду у Београду, али Србија нема дипломатско представништво у Исламабаду.

Две земље су изградиле јаке везе, посебно у време Јосипа Броза. Југославија је била једна од првих европских држава које су убрзо после формирања Пакистана признале његову независност и подржале политику новог руководства. Дипломатски односи су успостављени 15. маја 1948. године и  то на нивоу посланства. Међутим, озбиљни проблеми са којима су се обе земље суочавале у том моменту одложили су размену дипломатских представника.

Током првог раздобља југословенско-пакистанских односа преломни тренутак је представљала размена посета лидера две земље. Председник Пакистана Ајуб Кан боравио је у званичној посети Југославији 1961. године. Титова узвратна посета уследила је 1968. године. Тито је подржавао чланство Пакистана у Покрету несврстаних, истичући да ова држава „несврстанија од појединих несврстаних земаља“.  Овај став је – као својеврстан гест добре воље – наилазио на изузетно позитивну реакцију.

Председник Пакистана Ајуб Кан и председник Јосип Броз Тито пролазе улицама Београда, 13. јануар 1961. године (извор фотографије: Архив Србије)

Пакистански председник је у Хавани подржао Тита у моменту када је дошло до његове конфронтације са Фиделом Кастром, који је покушао да радикално преусмери Покрет несврстаних и директно га веже за Источни блок. И Југославија и Пакистан су током 70-их и 80-их година настојали да успоставе стриктно избалансиран однос са великим силама и блоковима, страхујући да би у супротном могли бити угрожени од њихових глобалних аспирација. После распада југословенске државе наступило је раздобље када су односи званичног Београда и пакистанских власти редуковани на симболичан ниво.

Представници и Србије и Пакистана данас поручују да је постојећи ниво узајамних веза и размена у нескладу са пријатељством и релацијама које постоје између две државе и народа и да их је потребно унапредити.

ЗАНИМЉИВОСТИ О ПАКИСТАНУ

• Малала Јусафзаи, најмлађа добитнице Нобелове награде у историји, потиче из регије Сват на северу Пакистана. Ова активисткиња за људска права је постала глобално позната након атентата који је покушан на њу 2012. године. Своју причу је објавила у чувеној књизи „Ја сам Малала“.

Малала Јусафзаи, најмлађа добитнице Нобелове награде у историји (извор: Wикимедиа Цоммонс (линк на Соутхбанк Центре, ЦЦ БY 2.0 <https://creativecommons.org/licenses/by/2.0>, виа Wикимедиа Цоммонс)

• Други највећи рудник соли на свету се налази у Пакистану, са годишњом производњом од око 000 тона. Према легенди, њега је открила војска Александра Великог, након што су његови коњи почели да лижу со, док се војска одмарала од пута.
• Око 40% свих фудбалских лопти на планети се производи у Пакистану
• Тхарпаркар пустиња у Пакистану је једина плодна пустиња на свету