Павле Бељански рођен је у Великом Градишту, 19. јуна 1892. године, и потиче из породице чији су се преци генерацијама истицали образовањем и угледом и настојали да своју децу добро школују и васпитају.
Бељански је после завршене Прве београдске гимназије 1910. године, уписао београдски Правни факултет и 1914. апсолвирао право. По избијању Првог светског рата ступио је у Ђачки батаљон, а 1915. са српском војском учествовао у повлачењу преко Албаније, неко време боравио на Крфу, а 1916. ослобођен војне обавезе.

Павле Бељански, матурска фотографија (Београд 3. јун 1910)
Фото: Спомен збирка Павла Бељанског  https://beljanskimuseum.rs

Исте године Бељански наставља студије на Сорбони где је дипломирао наредне године, а 1918. магистрирао и пријавио и докторат. У намери да докторира прекинуо га је позив на прву дипломатску дужност у Краљевском посланству у Стокхолму одакле га дипломатска каријера затим води у Берлин, Варшаву и Беч када почиње да прикупља уметничка дела српских аутора.
„Непосредно после рата био сам на дужности у иностранству и тада сам почео да сакупљам слике старих мајстора. Срећом, 1923. напустио сам овај јалов посао и одлучио да се посветим искључиво сакупљању дела наших уметника,“објаснио је једном приликом.
После четворогодишњег боравка у Београду, 1929. премештен је у дипломатску мисију у Париз, а од 1935. до 1940. године дипломатску службу обављао је у Риму. Годину доцније је пензионисан, али је 1945. враћен у службу и поново пензионисан 1958. године.

Нехру и Павле Бељански око 1942. године
Фото: Спомен збирка Павла Бељанског https://beljanskimuseum.rs

Боравећи у европским престоницама Бељански је откривао врхунска дела историје уметности и дружио се са великим личностима тога доба попут Јована Дучића, за кога га је везивало је блиско пријатељство и слична интересовања према уметности и луксузним аутомобилима, али и Иве Андрића, Растка Петровића, Милутина Миланковића, Вељка Петровића и Исидоре Секулић.
Својом углађеношћу, господским изгледом и одмереним понашањем, фасцинирао је многе савременике, који су га описали као уздржаног и дискретног човека. О томе можда најбоље говори чињеница да о свом дипломатском раду и сарадницима није оставио писани траг. Није волео да се фотографише, и на то је пристајао углавном у протоколарним ситуацијама.

Капа и свечано дипломатско одело Павла Бељанског (Рим, 15. новембар 1937.)
Фото: Спомен збирка Павла Бељанског https://beljanskimuseum.rs

Носилац је великог броја домаћих и страних одликовања од којих су најзначајнија Орден Легије части, Орден Белог орла, Орден Светог Саве , Орден Југословенске заставе , белгијски Орден Леополда IV степена и Орден Италијанске круне II степена.
Уметничка дела била су његова страст, формирана упоредо са његовом професијом. Међутим, после погибије седморо чланова његове породице у бомбардовању Свилајнца 1944. године, Бељански је остао сам са својим сликама, а смрт најближих подстакла га је на размишљање да у спомен настрадалих чланова породице поклони држави колекцију. Покушај да збирку прикаже јавности убрзо након Другог светског рата доживео је фијаско. Колекција је привремено смештена у Музеју Београда, све до 1961. када је основана Спомен-збирка Павла Бељанског која ове године обележавава 130 година од рођења овог дипломате раскошне каријере и великог колекционара.

Павле Бељански у свом дому
Фото: Спомен збирка Павла Бељанског https://beljanskimuseum.rs

Данас Колекција има 185 дела 37 аутора – слика, скулптура и таписерија са најзначајнијим делима од почетка 20. века до седме деценије.
„Ову збирку уметничких дела коју завештавам српском народу, а коју сам сакупљао са дубоком вером у његову стваралачку моћ, посвећујем сенима својих предака који су истрајали у вековној борби за његову слободу и независност“, написао је Бељански у својој посвети.