НАШ БЛОГ

Познати српски дипломата – Константин Коча Поповић

СРПСКЕ ДИПЛОМАТЕ

СРПСКЕ ДИПЛОМАТЕ

Константин-Коча Поповић је био истакнути дипломата и државни функционер у социјалистичкој Југославији. Био је сорбонски ђак, књижевник и један од оснивача београдске надреалистичке групе. Учестовао је у Шпанском грађанском рату и НОР-у. Целог живота се борио против фашизма, бољшевизма, национализма и свих других видова једноумља. Инспирисан традицијом просветитељства и Француске револуције, био је и један од најватренијих заговорника истинске несврстаности и демократије.

Константин-Коча Поповић (1908-1992)

Детињство и образовање

У угледној и имућној београдској породици Поповић, једној од најбогатијих у Србији, 14. марта 1908. године славило се рођење сина. Предвиђајући му школовање на најпрестижнијим иностраним универзитетима и наслеђивање породичног бизниса, нико није ни сањао да је пред њима будући министар иностраних послова Југославије, који ће остати упамћен као јединствена личност на таквој позицији са дванаест година дугим мандатом.

Коча је своје образовање започео на француском језику у швајцарском католичком самостану. Матурирао је у Другој мушкој гимназији у Београду. Дипломирао је филозофију на Сорбони. Ту, у Паризу, Коча је закорачио у револуционарне кругове париских уметника, прикључио се надреалистичком покрету. Постао је један од важнијих теоретичара српског надреализма и близак пријатељ Андреа Бретона и Жана Коктоа. Завршио је и Школу резервних артиљеријских официра Војске Краљевине Југославије у Сарајеву 1927. године, а исте године добио чин резервног артиљеријског потпоручника. У КПЈ се учланио 1933. године и као комуниста учествовао у Шпанском грађанском рату.

Други светски рат

Партизанима се прикључује одмах по избијању устанка у јуну 1941. године. Огромно поверење Генералштаба Поповић је стекао осигуравајући им одступницу из Ужичке републике ка Санџаку у лето 1941. године. Коча је за само шест месеци дошао до чина команданта чувене Прве пролетерске бригаде која је извршила Игмански марш, прешла више од 20.000 километара и у чијим борбама је учествовало више од 22.000 људи из целе Југославије. Својим херојским ратовањем стекао је статус легенде.

Генерал Коча Поповић у Дрвару, 1944. године

Ера Коче Поповића

У аналима спољне политике бивше Југославије ,,ера Коче Поповића” заузима посебно место. На дужност министра иностраних послова је ступио, овенчан ратном славом, 1953. године. Током његовог дванаестогодишњег мандата одвијали су се драматични обрти у историји послератног света и у спољнополитичким односима Југославије. Као личност, по много чему се разликовао од својих претходника и следбеника.

Специфичност његове политичке биографије била је чињеница да Коча, за разлику од већине, никада није био члан Политбироа, па је његово именовање за министра иностраних послова представљало велико изненађење за јавност. Међутим, Јосип Броз Тито је у њему препознао човека који је могао равноправно да разговара са свим актерима са којима се Југославија сусретала на међународној сцени, нарочито са Западом.

Сматра се да се заслуга за изградњу Балканског савеза може приписати Кочи Поповићу. У току његовог мандата је потписан Уговор о савезу, политичкој сарадњи и узајамној помоћи између Југославије, Грчке и Турске 1954. године, чиме је Југославија остварила повезаност са две чланице НАТО-а. Да није дошло до нормализације односа Југославије и СССР-а и појаве других политичких фактора, балканска сарадња је могла да постане основна тачка спољне политике Југославије у будућем периоду.

Деловањем Коче Поповића, као војника и као дипломате, обезбеђена је и војна помоћ САД-а, што је било огромног значаја за Југославију у том периоду. Иако је убрзо дошло до помирења СССР-а и Југославије, ова војна сарадња је настављена током дужег периода.

Коча Поповић је био је један од креатора Лондонског споразума из 1954. године, којим је дефинисано до тада проблематично разграничење Југославије и Италије и отворен пут политичкој и економској сарадњи ове земље.

У његово време, Југославија се такође јасно одредила у свом дипломатском деловању и учврстила позицију оснивача Покрета несврстаних. ,,Ја сам се залагао да и у нашим званичним документима буде прихваћен термин »несврставање« уместо тада практикованих, за мене недовољно адекватних, релативно пасивних израза као што су »ванблоковска политика« или »невезаност« и »неангажованост«. Сматрао сам да термин несврстаност тачно изражава оно што желимо да постигнемо, дакле суштину те политике јер утврђује подједнако непристајање на подређивање било коме, Западу или Истоку.”, изјавио је једном приликом.

Коча Поповић је био става да је за Југославију боље да буде чланица овог Покрета, него потписница Варшавског уговора, војне организације средњоевропских и источноевропских земаља.

У току свог живота добио је више од 30 иностраних одликовања. Као секретар за иностране послове учествовао је у свим преговорима Југославије са многим земљама света. Као шеф дипломатије и шеф делегације у УН, био је један од најзаслужнијих за допринос угледу Југославије у свету, при чему се увек залагао за принципе активне и мирољубиве коегзистенције.

Коча Поповић као шеф југословенске делегације на заседању Генералне скупштине Уједињених Нација (Извор: Wикипедиа)

Коча Поповић се дефинитивно повлачи из политике и разилази са Титом 1972. године. Наредне године није позван на Тјентиште, где се обележавала тридесета годишњица битке на Сутјесци. Прича се да је ту ипак дошао својим спачеком и сместио се у шатор са својим борцима.

Распад Југославије за чије се ослобођење борио затекао га је у Београду у дубокој старости. У неколико јавних иступа оштро се супротставио национализму и у Србији и Хрватској. ,,Националне странке нису мој избор. Не мислим да се неће, на несрећу, одржати на власти, али за себе поуздано знам да своју идеологију нећу градити ни на опанку ни на шајкачи,” говорио је.

Умро је у Београду 20. октобра 1992. године. Његов ратни друг Wиллиам Деакин, британски историчар и Черчилов саветник који је са Кочом провео ратне дане у Црној Гори и БиХ, у енглеском ,,Индепендент”-у је записао како је његова смрт ,,прошла без превише пажње домаће јавности, што је тужан показатељ лудила које је захватило његову земљу”.

Поводом обележавања 70. годишњице ослобођења Београда, одлуком Скупштине Града Београда, дотадашња Загребачка улица у општини Савски венац од 18. септембра 2014. године понела је име Коче Поповића.