REPUBLIKA SRBIJA I RUSKA FEDERACIJA

Bilateralni odnosi između Ruske Federacije i Republike Srbije zasnivaju se na strateškom partnerstvu izgrađenom na dubokom prijateljstvu dva naroda koje, pored političke podrške, podrazumeva i duhovnu, kulturnu i jezičku bliskost.

Srednjovekovne veze

Veze između srednjovekovne Srbije i Rusije su prevashodno bile verske i kulturološke: u obe zemlje zvanični jezik je bio staroslovenski, a zajednička vera je bilo pravoslavno hrišćanstvo. Prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava zamonašio se upravo u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori.

Uvidevši da mu je potrebna međunarodna podrška u borbi protiv Osmanlija, vođa Prvog srpskog ustanka Karađorđe je 1804. godine poslao diplomatsku delegaciju u Rusiju koju su činili prota Matija Nenadović, Petar Čardaklija i Jovan Protić. To je istovremeno i bila prva diplomatska misija moderne Srbije. Delegacija je izdejstvovala veliku finansijsku pomoć. Rusija je ušla u rat sa Turskom 1806. godine, a car je pritekao u pomoć srpskim ustanicima i uputio je ruski odred u Srbiju. Uz podršku Rusije, Srbi su oslobodili ceo Beogradski pašaluk, neke delove Bosne i Novopazarskog sandžaka.

Bukureškim mirom iz 1812. godine Rusija je izdejstvovala određenu samoupravu za Srbe. To je bio i prvi međunarodni ugovor u srpskoj istoriji u kome se moderna Srbija pominje kao subjekat, čime je naša zemlja uvedena u međunarodnu zajednicu.

Posle pobede Rusije nad Turskom, Jedrenskim sporazumom iz 1829. godine je rešeno i srpsko pitanje. Turska je pod pritiskom Rusije prethodnu samoupravu Srbije konačno pretvorila u autonomiju. Ovaj status Kneževine Srbije u okviru Osmanskog carstva potvrđen je hatišerifima iz 1830. i 1833. godine, na kojima su radili predstavnici Rusije, Srbije i predstavnik sultana.

Zvanični diplomatski odnosi Kneževine Srbije i Ruske Carevine uspostavljeni su 1838. godine, kada je Gerasim Vasiljevič Vašćenko predao akreditivno pismo Milošu Obrenoviću o svom postavljenju na mesto konzula u Kneževini Srbiji.

Za period Srpsko-turskog rata iz 1876. godine, u kom se veliki broj ruskih dobrovoljaca borio na strani Srba, vezuje se i priča o Slovenskom maršu, jednom od najlepših kompozicija Petra Iljiča Čajkovskog. U ovom delu, prvobitno nazvanom Srpsko-ruski marš, Čajkovski opisuje patnju Srba pod turskom okupacijom, zločine na Balkanu, srpsku molbu za pomoć, kao i marš ruskih dobrovoljaca koji su pomagali Srbima.

Petar Ilič Čajkovski, autor srpsko-ruskog marša

(Izvor: https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=49838)

Slovenski marš i u XX veku

Ruska pomoć bila je i od presudnog značaja u Velikom ratu. Kada je na albansku obalu stiglo preko 100.000 srpskih vojnika, predsednik vlade Nikola Pašić je 15. januara 1916. uputio pismo ruskom caru Nikolaju II tražeći pomoć. Ruski car je obavestio kralja Velike Britanije i predsednika Treće francuske republike da će, ako srpska vojska ne bude spašena, Rusija raskinuti savez i povući se iz rata. Nakon ove intervencije Francuzi su poslali brodove i pomoć Srbima, a Italija je dozvolila srpskoj vojsci da uđe u Valonu.

Rusija i Srbija se danas zajednički ponose i svojom antifašističkom borbom u Drugom svetskom ratu i svojim herojima koji su od nacizma oslobađali Sovjetski Savez, Jugoslaviju i veći deo Evrope. Hiljade građana Rusije i Srbije svake godine na Dan pobede učestvuju u Besmrtnom puku prolazeći ulicama i noseći fotografije svojih rođaka – veterana vojske i mornarice, partizana, boraca otpora ili zarobljenika. Obe zemlje shvatile su kao svoj zadatak da sećanje na svoje žrtve za odbranu čovečanstva neguju i osnažuju kako bi budućim generacijama dale primer i naučile ih koliko su važni sloboda i suverenitet.

Pripadnici Crvene armije u tek oslobođenom Beogradu

 (Izvor: https://sr.wikipedia.org/w/index.php?curid=457954)

Tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, Rusija se u Savetu bezbednosti UN-a čvrsto usprotivila ovoj intervenciji NATO-a, a predsednik Rusije Vladimir Putin okarakterisao je podršku nezavisnosti srpske pokrajine Kosovo od strane pojedinih zemalja kao ,,nemoralnu“ i ,,protivpravnu“.

Pored političkih, savremeni odnosi se uspešno razvijaju u svim oblastima, a posebno su intenzivni u trgovinskoj, energetskoj, infrastrukturnoj, poljoprivrednoj, vojno-tehničkoj, naučnoj i kulturnoj oblasti, uz obostrani interes za njihovo dalje osnaživanje.