НАШ БЛОГ

СТОЈАН НОВАКОВИЋ

СПРСКЕ ДИПЛОМАТЕ

СРПСКЕ ДИПЛОМАТЕ

Како је један Коста постао Стојан и од сиромашног дечака постао велики научник, књижевник, историчар и државник?

Стојан Новаковић рођен је као Коста 1842. године у Шапцу у сиромашној породици столара. Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном граду, а гимназију и Лицеј у Београду.

За време студија променио је име Коста у Стојан, јер је желео да име Коста (изведено од Константин, а значи постојан) заодене у српско име.
Постоји прича да је учитељ Стојан Бошковић саветовао његовог оца да пошаље сина на школовање у Београд. Али када је отац казао да нема новаца ни за пут, учитељ му је готово пророчки рекао: “За пут позајми, а он је толико вредан и радан да ће се сам издржавати, а и тај дуг вратити”, што се и догодило.
Радио је као чиновник у Министарству финансија, био писар у Државној штампарији и библиотекар Народне библиотеке када је написао и закон о Народној библиотеци и Народном музеју.

Као један од учитеља кнеза Милана Обреновића, и два пута, у различитим владама, министар просвете, спровео је реформу школства и увео обавезно основношколско образовање.

Трећи пут био је министар просвете и црквених дела у влади Милана Пироћанца и политички је припадао групи младоконзервативаца, који су 1880. основали Напредну странку.

Хроничари су забележили да је имао је велику снагу и систематичност, али да није био вешт преговарач.

О томе говори чињеница да је у време његовог трећег министарског мандата, у Србији био актуелан проблем митрополита Михаила, кога је кнез Милан указом, без одобрења Синода, уклонио са положаја због отворене наклоности према Русији.

Иако су владике подржале смењеног митрополита, Стојан Новаковић је као министар казнио владике огромним новчаним казнама. Такво понашање изазвало је још веће незадовољство и својеврстан бунт међу владикама, али је Новаковић уз помоћ Карловачке патријаршије променио и цели Архијерејски Сабор.

Због сукоба са митрополитом Михаилом, Новаковић је био окарактерисан као противник православља и аустрофил. Због тога се огромно изненађење у политичком животу Србије догодило када је његова влада, у спољњој политици, преокренула дотадашњи курс и окренула се Русији. Разлог је био једноставан. Бавећи се и дипломатијом, Новаковић се као посланик у Цариграду залагао за отварање српских конзулата и српских школа у Македонији, али је схватио да без руске подршке неће бити успеха за српски утицај у тој земљи.

У време Анексионе кризе 1909. године, Новаковић је, упркос малом утицају своје странке, ипак био изабран за председника концентрационе владе и био на челу и српске делегације на Лондонској мировној конференцији којом је окончан Први балкански рат.

Био је научник, књижевник, историчар и државник. Иако није био школован у иностранству, словио је за научника светске репутације. Као филолог, проучавао је српски језик и историју српске књижевности, а као историчар правну и друштвену историју српског народа. Писао је песме и прозна дела, и бавио се и преводилачким радом. Покренуо је књижевни часопис “Вила”, објавио Историју српске књижевности као и Српску библиографију за новију српску књижевност. Припремио је и штампао Душанов законик и био изабран за првог председника Српске књижевне задруге.

Поштанска марка Поште Србије, издата поводом 125 година од оснивања Српске књижевне задруге

Био је члан Руске академије наука, дописни члан француске Ацадéмие дес сциенцес моралес ет политиqуес, „Југославенске академије знаности и уметности“ у Загребу, Српског археолошког друштва, члан управног одбора Задужбине Николе Чупића и редовни члан Српског ученог друштва. Међу првима је био изабран за редовног академика Српске краљевске академије којом је касније председавао до своје смрти.

Они који су га познавали, говорили су да је био прави српски домаћин, тих, скроман, префињених европских манира и изнад свега патриота. Био је ожењен Јеленом, сестром Милана Кујунџића Абердара и ћерком Јована Кујунџића „Ваљевца”. Син Стојана Новаковића био је правник и професор Милета Ст. Новаковић, а унук филмски режисер Радош Новаковић.

Умро је у Нишу, са пером у руци, 17. фебруара 1915. године. Није доживео остварење свог сна – слободе за читав српски народ, али је остао запамћен као један од најугледнијих српских политичара друге половине 19. века.

У Галерији САНУ је од децембра 2017. до марта 2018. одржана је изложба посвећена овом просветитељу, а централна улица Професорске колоније у Београду данас носи његово име.